БОЛИ, БАШ БОЛИ: Жељко Обрадовић и 17 година касније о рани која није зарасла

ПОВРАТАК Жељка Обрадовића у Партизан је била највећа спортска вест у Србији не само за 2021. годину, већ можда и за последњу деценију.

Фото: Н.Параушић

Каријера најбољег европског тренера је препуна успеха, али и појединих неуспеха. Чак 17 година касније, Обрадовићу је тешко да прича о 2005. години и краху на првенству Европе у Новом Саду када је национални тим елиминисан у мечу са Француском.

У опширном интервјуу за хрватски Индекс, тренер Партизана се присетио и тадашње легендарне конференције, причао је и о епском успеху са Партизаном из 1992. године када се попео први пут на кров Европе.

Жоц је кренуо од тренерског почетка и одлуке Драгана Кићановића која је променила све.

- Kићановић ме је звао да идемо код њега, били су ту људи из Партизана. Понуда је била да преузмем екипу одмах, објаснио сам им да сам капитен репрезентације, замолио сам их да ми дају прилику да играм, они су рекли да не може, да не могу да чекају јер има доста посла. Преломио сам тада и отишао у тренере. Свима је то изгледало као нешто невероватно сем тим људима из Партизана. Сви остали ... пријатељи, људи око мене, жена, сви су мислили да је неслана шала. Ето, десило се тако. Био је ризик, али без ризика не могу велике ствари да се направе - почео је Обрадовић.

Сезона са Партизаном је таква да могу да се пишу књиге и снимају филмови. Обрадовић је прву титулу првака Европе освојио са младом екипом која је шокирала све.

- Огромна сезнација у сваком погледу. Прва година моја као тренер, екипа која је освојила титулу, а просек година је био мањи од 22 године. Ваљда осморица никада пре тога нису изашли у иностранство. Миленко Савовић је изабрао Фуенлабраду тада да нам буде база. Рекао сам играчима да морамо све да урадимо да придобијемо те људе у Шпанији. На крају су нас звали Партизан из Фуенлабраде. Толико су нас волели навијачи. Поистоветили су се са нама и то пријатељство и данас траје. Сећам се последњег тренинга пред почетак плеј-офа, био је Даниловићу рођендан, питали су људи из Фуенлабраде да дођу да гледају тај тренинг, било је 5.000 људи, невероватно. Дошли смо тада из позиције аутсајдера да верујемо у себе и захваљујући раду смо веровали да свакога можемо да победимо. Избацили смо прво Kиндер у мајсторици, онда Филипс из Милана. Сећам се да су изјављивали тада да су фаворити против нас иако смо их те сезоне два пута победили. Помислио сам да нема ништа боље за нас да мисле да су фаворити.

Фото: Н.Параушић

Финале против Хувентуда се на крају свело на један кош. Легендарну тројку Александра Ђорђевића за титулу првака Европе.

- То финале је било такво, могли смо лакше да приведемо крају утакмицу. Томаш Жофеса је погодио много тежак кош, а онда Саша погађа тај шут преко два играча... Нешто невероватно. Сећам се када ми је покојни професор пришао и пожелео још много титула, помислио сам шта прича овај човек, то је сада и никада више.

Испоставило се у деценијама које су долазиле да је Обрадовић освојио још осам титула првака Европе, са Хувентудом, Реалом, Панатинаикосем и Фенербахчеом...

- Покушавао сам да увек са играчима имам комуникацију да им објасним неке ствари. Никада нисам новчано казнио играча за 30 година рада. Претио сам да ћу да их казним новчано, али никада нисам. Сматрам да разговор увек може да помогне. Увек гледам играча у очи и отворено разговарам. Увек им кажем да смо ми тренери заправо њихов сервис, а да они морају да буду концентрисани на кошарку. Kада се то не дешава, постоје начини да се играчи кажњавају. Некима је, додуше, играње кошарке мотивација искључиво кроз новац, некима су неке друге ствари важне. Неко реагује када га изведеш из игре, а неко реагује када запретиш да ћеш да га казниш новчано. Неко сам ко је увек директан и ко говори оно што мисли, пре свега у раду са играчима.

У каријери препуној успеха, један неуспех се издваја. Наравно, у питању је Европско првенство и пораз од Француске у Новом Саду. Тадашња репрезентација је остала без прилике да се бори за медаљу, а конференција за медије после поменуте утакмице се не заборавља.

- Веома ретка ситиуација када сам критиковао играче на конференцији за медије, али све што сам рекао на тој конференцији сам пре тога рекао њима у свлачионици. Дан-данас имам принцип да оно што ми радимо и причамо у свлачионици да је то између нас и остаје само између нас, а да на конференцији штитим играче. Та конференција је била таква каква је била, драго ми је да су ти играчи схватили неке ствари, са њима свима сам у сјајним односима данас. Жао ми је само што је то било у Новом Саду, на првенству Европе у нашој земљи. Имали смо добру екипу која је имала квалитет за медаљу. Испустили смо прилику, на крају сам ја преузео одговорност и повукао сам се.

ФОТО: КК Партизан/Дргана Стјепановић/АБА лига

Спекулисало се тада да су поједини играчи ушли и у физички обрачун.

- Те детаље не знам. Покушавао сам све да урадим што је било у мојој моћи. Прошло је 17 година од тада, мени је жао што су се неки опростили од репрезентације на тај начин. Пре свега Бодирога, Ребрача и Томашевић који су много дали репрезентацији. Многи други су наставили даље, то им је помогло да постану бољи. Шта се догађало и како се догађало ... не бих улазио у то. Мени је жао пре свега због та три играча и што нисмо дошли до медаље у Београду.

Завршна реч око 2005. године...

- Не желим превише да се враћам на то, доста смо рекли о свему томе. Свако искуство може човеку да помогне било позитивно или негативно. Био је то изузетно тежак тренутак за мене. Имао сам срећу да када сам се вратио у Панатинаикос да ми играчи помогну јер су схватили колико ми је тешко. Много су ми помогли.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације