"ДЕДА" ЗНА КАКО ДО ЗЛАТА: Пешић говорио о циљевима Србије у свом другом мандату

Владимир ПРЕРАДОВИЋ

16. 10. 2021. у 10:12

ЧИМ је одјекнула детонација да би Светислав Пешић могао да се врати на клупу националног тима, подигнут је зид тишине који је нешто касније срушио председник КСС Предраг Даниловић изјавом да су у току преговори са нашим последњим златним селектором.

ДЕДА ЗНА КАКО ДО ЗЛАТА: Пешић говорио о циљевима Србије у свом другом мандату

Foto: I. Marinković

Убрзо је уследила званична промоција, на којој је искусни вук натукнуо је да је причекао да ослушне реакције јавности на ту могућност. Ехо је био једнозвучан - легендарни Кари најбоља је солуција за позицију селектора репрезентације пољуљане дебаклом у олимпијским квалификацијама.

- Каже ми један мој велики пријатељ из Пирота: "Ти си много храбар човек". Питам га зашто сам храбар, он одговара: "Толико тога си постигао са репрезентацијом, сада све можеш да поквариш". Кажем му: "Слушај, да сам тако размишљао никад не бих стигао довде" - анегдотом из свог града начиње Пешић разговор за рођенданско издање "Новости". - Ово је за мене, пре свега, спортски изазов. Кошарка је мој живот, имам велику срећу да ту огромну страст подржава моја породица. Фали ми више времена са њима, то је била моја дилема када ме је позвао Саша Даниловић.

УМАЛО ЗАПЕВАО УЗ "ТОМУ"

КАО селектор, Пешић ће проводити у Србији много више времена него до сада. Питали смо га и о интересовањима ван кошарке.

- Ови који "брину" о мени кажу: "Шта ће ти то уместо да пецаш, шеташ по планини". Како могу да радим оно што нисам никад радио и што ми не представља никакво задовољство? Кошарка ми је највеће задовољство, волим и позориште, филм. Гледао сам "Тому" и све нас је ухватила носталгија, само што нисмо запевали заједно са њим. Мени је Србија увек недостајала, сада сам овде и имам много могућности. Могу да одем на Златибор, да посетим Теодосићев хотел на Дивчибарама, да доживим оно што раније нисам.

Европски првак из 2001. и светски из 2002. крајем августа начео је 73. годину живота, вршњак је чувеног Грега Поповича који и даље држи ноге у мамузама Сан Антонио Спарса.

- Грег је био помоћни тренер у репрезентацији Америке у Индијанаполису - подсећа нас Пешић. - Сигурно има оних који се питају: "Зашто сте нам довели деду, зар немамо млађег?". И ја кажем исто. Прво што сам питао Сашу било је имамо ли неког млађег, па ћу ја да му помажем. Саша је рекао: "Доста ми је тих младих, ја хоћу тебе, а ти онда прави младе." Кад сам завршио са јуниорском генерацијом из Бормија 1987, логично је било да постанем савезни селектор. Тиме би се наставио континуитет: од Николића на Жеравицу, па онда Новосел. Код мене је то прекинуто. Тада се говорило да сам сувише млад, сада да сам сувише стар. Мени то апсолутно не смета, резултати су увек мерило.

Резултатско мерило јесте оно што највише брине Пешићевог другара из Пирота, вероватно зна да умереност не спада у наше врлине. Људи просто резонују - са Каријем се враћа и златно доба српске кошарке.

- Сигуран сам да људи мисле да ћемо поново да освајамо златне медаље. Циљеви су јасни, не бежим од тога. Ако имаш високе циљеве, повећава ти се мотивација, посвећеност. Све клупске заставе уједињују се у једну. Више се не прича "ја" или "они", постајемо "ми". Знам шта људи очекују и мени то не смета, напротив. Мој задатак је доста изазован. Први је да правим систем, а из тога ће проистећи резултати.

Теже је изградити систем него направити инстант успех.

- Нажалост, морам да кажем да се код нас систем изгубио. Било је спортских резултата, медаља, али сада нам је циљ да успоставимо систем репрезентативног сектора. Играчи свакако воле Србију, али морамо да им вратимо поверење у систем, да не буду само у пролазу. Из тог разлога желимо да по завршетку другог "прозора" квалификација за Светско првенство, одредимо потенцијалне кандидате за Олимпијске игре у Паризу 2024. То је порука да на њих рачунамо, да их пратимо. Од тога како ми будемо радили зависиће колико ће они на нас да рачунају.

Србија летос није могла да рачуна на Николу Јокића, што је момка са МВП звањем најбоље лиге света напречац увело у систем као "персону нон грата".

- Мислим да играчи 99 одсто желе да играју за репрезентацију, ту нема никакве дилеме. Пошто имамо кратко памћење, заборављамо да су и у прошлости наши асови отказивали јер су били повређени, уморни, или су имали обавезе према клубовима. Сада је драстичније зато што је систем такмичења у Европи катастрофалан. Више се не зна ко с ким игра. У таквој ситуацији играчи постављају своје приоритете, што не значи да неће да играју за репрезентацију. Када кажу да морају да се одморе, или да решавају неке приватне проблеме, људи помињу пример Луке Дончића. Вероватно и он има своје проблеме, видећемо како ће то да буде у каснијем току његове каријере.

УТИЦАЈ ДРУШТВЕНИХ МРЕЖА

ИГРАЧИ су у данашње време изложени "топлом зецу" на друштвеним мрежама, што можда некад може да их одврати од наступа за национални тим.

- Играчи као што су Јокић, Мицић, Теодосић, Богдановић, Бјелица, Марјановић, Калинић или Лучић, који је за мене прошле сезоне био МВП Евролиге, нису достигли тај ниво само зато што су добри кошаркаши. Знају да селектују поруке тренера и оне које примају ван терена. Толико су изнад тога да их занимају само коментари људи чије мишљење вреднују, па њихове критике некад и прихватају.

Пешић из сопственог искуства зна да је свесрпски збор под националним барјаком тешко остварив идеал.

- Увек има оних притајених, који у овом тренутку нису директори, председници или тренери у Савезу, па на то гледају мало другачије. Нису важни они, најважнији су људи који живе за репрезентацију. Дочек какав смо имали када смо постали прваци света је незабораван, не само због 100.000 људи код балкона, већ и зато што их је толико било на путу од аеродрома до градске скупштине. Није прошло седам дана, нисмо стигли ни да прославимо, појави се анкета да ли је Дивац направио фаул на Сконоћинију, па да ли је Пешић донео добру одлуку кад је склонио Радмановића из екипе. То су ти притајени којима смета нечији успех, иако се и они у њега уграђују.

Упркос летошњем олимпијском подбачају, Србија неспорно поседује аргументе за златни поход на Европском првенству наредне године.

- Мислим да имамо аргументе. Не смета ми то што навијачи и медији праве репрезентацију, може само да помогне. Можда ја нешто пропустим, нико није савршен, али се ослањам на себе. Гледам играче Звезде, Партизана и Меге, пратим и Петрушева. Сви су они добри, имамо срећу да са њима раде три врхунска тренера, Радоњић, Обрадовић и Јовановић код којих ће сигурно напредовати. Стопостотно сам посвећен праћењу кандидата за следећа такмичења. Као тренер, никад нисам бирао 12 најбољих, већ 12 оних који чине најбољи тим.

Foto: I. Marinković

Пешићевом претходнику Игору Кокошкову замерало се на мањку ауторитета и вишку демократије у тиму.

- Кокошков је изванредан тренер. То што се причало да је требало да галами, да баца таблу, више је плод емоција, тренутног разочарања. Мислим да је требало да се посвети само репрезентацији уместо да истовремено тренира Фенербахче. Можда Скариоло може да буде тренер у Торонту и селектор, али је Шпанија већ имала екипу. Кокошков је требало да прави екипу, а дешавало се да дође пред саму утакмицу, да његов помоћник Милојевић води меч. Радио је у Истанбулу, где су притисци свакодневни, поготово када дођеш после Жељка Обрадовића, а немаш тим да испратиш његове резултате. Пут до победе је добра припрема, Игор није имао ни могућности ни времена за припрему.

Ако ствари посматрамо из угла да златну медаљу чекамо 20 година, да смо пропустили три од последње четири олимпијске смотре, поставља се питање можемо ли и даље да се називамо земљом кошарке.

- Можемо да посматрамо ствари и из другог угла. Освојили смо четири сребрне медаље, наши најбољи играчи не играју епизодне улоге у европским и НБА тимовима. Било би и бољих резултата да Србија од 1999. до данас није пролазила кроз тешке периоде. Рат, економске блокаде, све то утицало је на развој младих људи, на њихове мотиве, циљеве. Код нас и даље постоји огроман интерес за кошарку, који не можемо да потценимо и морамо да га искористимо. У сваком спорту, после година успеха долазе године неуспеха. Сада смо се ми овде окупили да поново дође ред на успехе.

БОНУС ВИДЕО: Опроштај Новице Величковића пред пуном Ареном

 

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)