КО О ЧЕМУ БОБАН О РАСПАДУ ЈУГОСЛАВИЈЕ: После напада на милицајца ушао сам у свлачионицу Звезде

Новости онлине

16. 10. 2020. у 15:45

ПРИЧА добро позната, детаљ који је ушао у историјске алманахе о хрватској држави - фудбалер Динама Звонимир Бобан се залеће и удара милицајца за време прекинуте утакмице са Звездом. Остало је историја...

КО О ЧЕМУ БОБАН О РАСПАДУ ЈУГОСЛАВИЈЕ: После напада на милицајца ушао сам у свлачионицу Звезде

Фото архива ВН

Бобан и многи актери те утакмице, тог времена, фудбалери, политичари, навијачи, много пута из много углова досад су евоцирали успомене на тај судбоносни дан у предвечерје распада старе државе.

Данас се сви махом кају што је све то морало тако да се заврши, рат је све упропастио...

Управо је Бобан још једном причао о томе времену, о себи, о свом одрастању у породици која је, како каже, била поносна Хрватска. Изнео је и неке нове досад непознате детаље током "максимирског лудила".

- Имао сам предивно детињство у малом месту. Стално смо били на улици, играли фудбал, бавили се спортом... И тако смо живели у Југославији. Тада се не питаш у каквој држави живиш јер си дете. Касније су се појавила одређена питања, посебно о слободи и слободи изражавања. Зашто не могу рећи оно што мислим? Зашто ми то неко брани? Али, с друге стране је било и позитивних ствари - рекао је Бобан, преноси Вечерњи лист.

Шта се није могло у Југославији?

- Бити Хрват и надати се да ћемо једног дана имати слободну Хрватску. Морамо знати да је у Југославији било много добрих ствари, режим је улагао у спорт и образовање. Али, нормално је да желиш да будеш оно што јеси. Моја породица је сањала о слободној Хрватској и то смо желели. Или барем могућност да се изразимо као људска бића - рекао је Бобан па се осврнуо на данашње стање:

- Процес социјализације и разумевања између јужнословенских држава иде све боље.

Како се осећао док је носио дрес Југославије?

- Играо сам за Југославију са свом снагом и поносом. То је била моја репрезентација. Злато у Чилеу један је од најбољих тренутака у мојој каријери. То је било више од сна, нешто невероватно... Остали смо пријатељи, без обзира на политичке околности, историјске трагедије, рат и све остало. Били смо саиграчи, они су били Срби, ја сам Хрват, неки људи су се осећали као Југословени... Били смо као једно и није било проблема.

Осврнуо се на чувену утакмицу Динама и Црвене звезде 1990. године, ударање милицајца, свих призора насиља тог дана...

- Не желим да дајем историјски суд зашто се Југославија распала, али један од разлога је сигурно економски. Режим није хтео да прихвати нове идеје и то је био проблем. Целог живота сам покушавао да избегнем тему о том 13. мају. Био сам један од хиљаду који су направили нешто за идеале. То је био храбар потез против режима и тако смо то осећали. И ништа више. Видео сам што се догађа на стадиону, била је то велика неправда и реаговао сам. Након сукоба с полицајцем сам ушао у свлачионицу Звезде, они су сви били моји пријатељи. Рекао сам им да се не брину и да ће нормално доћи кући. Увек сам покушавао да направим ствари као човек, али имам своје идеале и идеје. Домољубне хрватске идеје део су мене целог живота. Не сматрам Хрвате бољима од других него их само сматрам својима. И ништа више.

Полицајац којег је Бобан ударио (Рефик Ахметовић) није био Србин, подсетио је новинар.

- То није био потез против Србије него против режима. Србија није имала везе с тим - одговорио је Бобан.

У каквом је односу био с играчима из Србије?

- Избегавали смо ту тему и остали у добрим односима, пријатељи као што смо и били. Ми смо људска бића и нормални људи. То што је моја држава имала политичке идеале и идеје ми не дозвољава да не будем пријатељ с онима с друге стране. И никад нисам осетио да ме мрзе због тога што сам Хрват.

Срећом, страсти су данас далеко од узаврелих, напротив, Хрвати и Срби поново масовно иду једни код других.

- Ситуација је данас нормална. Много Срба долази на хрватску обалу да ради, а наши млади одлазе на провод у Београд. Понекад се појаве проблеми у вишим политичким сферама, али људи живе нормално. Не можемо и не смемо заборавити шта се догодило јер ће се то у супртоном поновити. Важно је да знамо што се догодило и извучемо поуке. Али, ми смо блиски, говоримо више-мање исти језик и сви се трудимо да имамо добар однос. Долазим у разне делове бивше Југославије и сви људи желе нормалан живот. Ожиљци остају, но они не смеју да буду отворене ране.

На питање да ли је део хрватске историје, Бобан каже:

- Да, јесам и не могу да негирам то. О томе пише и у уџбеницима за основну школу, али нисам то урадио како бих био херој. То је био само чин побуне.

Жао му је Југословена, пријатеља који су се тако осећали.

- Морамо разумети да су изгубили своју државу и жао ми је због тога. Но, срећан сам што имамо своју државу. Ту се ради о поштовању и мислим да то можемо показати. У хрватској репрезентацији је било неколико играча из мешаних бракова као што је Роберт Просинечки и они су одлучили да играју за Хрватску. Његова мајка је Српкиња, предивна жена, али је одлучио да игра за државу својег оца. И касније је био срећан што је тако одлучио.

Многи се питају шта би репрезентација Југославије направила да је држава остала на окупу.

- Било би добро видети што бисмо направили, али нисам размишљао у том смеру. Хтео сам само да идем даље. По талентима смо у том тренутку били можда и најбољи на свету. Југославија је могла да уради све у фудбалском смислу, али сам јако срећан што је Хрватска направила више.

Бобан је на крају закључио:

- Не желим да избришем добре ствари из мог детињства. У југословенској лиги сам играо до 22. године. Отишао сам из Југославије у Милано и имам пуно пријатеља. Било је много позитивних ствари, али не можемо да негирамо да је на власти био режим и то је кључно. И због тога је пуно људи сањало о демократији. На крају смо прошли кроз крвави рат што је штета за све. Имам пуно лепих сећања, али и оних лоших. Али, морамо да идемо даље у миру и уважавању.

(Телеграф)


 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (7)

ime poznato redakciji

16.10.2020. 16:12

Тако је то кад ти аустро-угарски поднаредник поклони 1200 километара морске обале, заједно са Дубровником - онда се досетиш да ти баш баш фали слобода изражавања.

Dragan

16.10.2020. 16:14

Veli nije se smio deklarirati kao Hrvat i bio je ugnjetavan. Bjeda od coveka. Da nije bilo opet ludih Srba sto su mu progledali kroz prste taj napad na policijca i odobrili mu transfer u Italiju umjesto da bude najstroze kaznje. Javno je govorio da jugoslavenski dres nije osjecao kao svoj a danas trabunja drugacije. Bjednik kao covjek.

Crni Sale

16.10.2020. 18:44

Посећују се Хрвати из хрвацке и Хрвати из Србије, и Срби из Србије са онима који још живе у хрвацкој. Нема ту више мешовитих "бракова". Помирења неће бити, јер мржња цвета, а ране не зарастају.

Darko

16.10.2020. 21:15

Hrvatska je svega četiri godine bila samostalna država... više sigurno nije... nemam ništa protiv ni jedne nacije ali sigurno mogu da tvrdim da ta država više nije samoatalna i suverena država... njoj vladaju Vodeće države Europe (Nemačka, Francuska, Britanija....).... ni za šta se više ne pitaju...

Jagodinac

17.10.2020. 06:43

Tesko ga je razumeti ali samo ako se ne zna iz kog je kraja Hrvatske. Iz Imotskog iz kojeg su najokorelije ustase bile u II Svetskom ratu a i u ovom zadnjem. Kadaje tako bio protiv rezima zasto je igrao za rezimsku fudbalsku reprezentaciju? Zasto nije pobegao u Nemacku ili Australiju kod svojih? Sve u svemu biti vrhunski sportista ne garantuje da se moze biti i vrhunski i dobar covek. Kao i u slucaju Drazena Petrovica koji je bio deklarisani Hrvat.