ПОРОДИЦА ХЕРОЈА ИЗ МОНТЕВИДЕА: Звезда заборавила Милована Јакшића, иако је он “крстио” и платио регистрацију

Да живот пише драме многима је добро позната изрека, која најбоље може да се искористи у причи о голману Миловану Јакшићу, чувеном Ел Гранде Миловану.

Фото Facebook

Фељтон о херојима из Монтевидеа био је повод да породица некадашњег чувара мреже - братанац Зоран, братаница Гордана и унук Војислав Јакшић - за "Новости" отворе врата свог дома и откључају споменар набујалих успомена, како би нам испричали причу која прераста у легенду о величини људског духа.

Да је Милован био много више од пуког фудбалера, јасно је на први поглед, тим пре пошто се тадашње бављење "најважнијом споредном ствари на свету" изразито разликовало од данашњег, пре свега у искрености и скромности.

- Пошто у то време није могло да се пристојно живи од спорта, Милован је радио код познатог београдског издавача Геце Кона, који га је научио свим тајнама заната - наглашава Гордана, која нам се јавила из далеке Кине, а унук Војислав додаје да је после историјског наступа на СП 1930. у Уругвају (на коме је Југославија поделила треће место) обезбедио себи инострани ангажман у Славији из Прага и с тамо зарађеним парама касније отворио штампарију у Цетињској и књижару у Македонској улици.

Пошто је 1939. године доживео тешку повреду главе, због које је био принуђен да пре времена "окачи копачке о клин", Милованова главна окупација је постало издаваштво, којим се бавио са истим оним жаром који је демонстрирао сваког пута када би му копачка крочила на травнати терен. Занимљивост представља чињеница да је он у том периоду једини имао право да штампа све спортске часописе у земљи.

- Други светски рат провео је спасавајући многобројне људе из логора. Чувао је комунистичку документацију у својој књижари, због чега је имао честе посете Гестапоа, чак осам пута претресали су му књижару, али увек би одлазили празних руку - поручује Војислав, док се Гордана надовезује како је имао посебну везу са колегом из репрезентације Милутином Ивковићем.

- Милутинац је био заробљен у логору "Бањица", а Јакша је сав новац и злато које је имао у кући дао чуварима како би га ови пустили на слободу. Нажалост, ништа није било довољно, и тако је Милован остао без највернијег пријатеља, чији губитак никада није преболео, а о својим делима ретко када је и говорио.

Foto Privatna arhiva

Када су га крајем рата истакнуте фигуре Народноослободилачке борбе, академици Константин Коча Поповић и Владимир Дедијер, упитали жели ли да приступи Партији, он им је, без икаквог устезања и колебања, прилично разборито одговорио: "А да ли може и Св. Лука са мном" - ставивши тиме свима до знања да му је стало до просрпских уверења.

- Веома је поштовао традицију. Заувек ћу памтити славске ручкове које је организовао сваке године, а на које су кришом после поноћи долазили и високи функционери КПЈ. Увек се изјашњавао као Србин - подвлачи Зоран.

Процватом комунизма на нашим просторима, Јакшићу су одузета оба локала, а у тренутку када је напуштао радњу, из касе није покупио чак ни дневни пазар. Оно што је оставио био је својевољно потписан документ у којем пише да своју имовину поклања српском народу. Управо због тога, његови наследници данас немају право на реституцију.

Такође, оно што многи желе да оспоре јесте Милованов удео у оснивању ФК Црвена звезда, пошто је он инсистирао на томе да у називу буде "црвена". Притом је из свог џепа платио регистрацију клуба.

Foto Privatna arhiva

То све, ипак, није било довољно да му се звездашка јавност на најбољи начин одужи, како њему, тако и његовим потомцима, који до дана данашњег нису добили сезонску карту или били позвани на прославе годишњица.

Овај свет је напустио прерано, у 44. години од последица срчаног удара, док је управо са црвено-белима био на турнеји у Каиру, у улози техничког директора. Тужну и поражавајућу реалност да је Ел Гранде Милован био поштованији у страним земљама него у својој показује гест египатске владе која је организовала многобројне почасти и свечано пребацила његово тело бродом у Југославију.

- Сандук је пристигао у Ријеку, одакле је допремљен у Љубљану, а затим возом, преко Загреба, у Београд. Исту ону руту коју је Тито прешао после смрти - закључује Зоран.

Foto Privatna arhiva

Успут су грађани на станицама кроз које је воз пролазио остављали венце и тако се опраштали од великана.

Сахрани је присуствовало између 2.500 и 3.000 људи, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана у Београду.

Животна прича Милована Јакшића није само прича о великом спортисти, већ и о једном високо моралном човеку, патриоти, који, народски речено, није продао веру за вечеру. Прича је ту како би нас поучила, освестила, и најпре подсетила на пут којим смо некад ходили, као појединци и нација, а са кога смо негде успут склизнули ка странпутици на којој се још налазимо. Начин на који ћемо се вратити на прави курс јесте само уколико кроз живот будемо корачали попут Милована. Усправно и достојанствено до самог краја.

Foto З. Јовановић

Препоручујемо

Кошарка

0 0

ОЗБИЉАН ПРОБЛЕМ ЗА ВИРТУС: Душко Ивановић остао без најбољег играча

27. 12. 2025. у 23:09

Остали спортови

0 1

ВЕЛИКИ УСПЕХ: Тријумф Ћирковићеве и њених бокс сестара у профи бокс ноћи у Зворнику

27. 12. 2025. у 22:52

Фудбал

0 0

ДИБИДУС НЕОБИЧАН ПОТЕЗ: Ево ко је постао нови председник ОФК Београда!

27. 12. 2025. у 22:37

Кошарка

0 1

ЗВЕЗДА УБЕДЉИВА У АБА ЛИГИ: Црвено-бели разбили Цедевита Олимпију, спремни за дуел са Ефесом

27. 12. 2025. у 22:20

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације