Фудбал

Асистирао Ибри, данас ради на градилишту за 5 евра: Претужна судбина бившег играча који је сахранио два сина

M.M.

20. 10. 2026. у 15:05

Dodaj Novosti kao svoj Google izvor

Некада је делио свлачионицу са звездама светског фудбала, данас носи џакове цемента

Асистирао Ибри, данас ради на градилишту за 5 евра: Претужна судбина бившег играча који је сахранио два сина

Прича Џона Квансија једна је од оних из групе трагичних, где си у једном тренутну на врху, а потом завршиш на дну!

А иде овако...

У предграђу рударског града Обуасија у Гани, међу кокошкама које шетају земљаним путевима и кућама од таласастог лима, живи тридесетосмогодишњи зидар. Сваког јутра ставља црвени грађевински шлем и одлази да физикалише шест дана недељно на тропској врућини. Дневница: 80 седија, што је једва око пет фунти (мање од шест евра).Његово име је, управо, Џон Кванса.Данас дели тоалет са комшијама, а пре две деценије делио је свлачионицу са легендама светског фудбала.

Прича почиње крајем деведесетих, када је славни Ајакс „бацио мрежу“ на Гану. На стадиону у Обуасију преко стотину дечака стајало је без мајица, док су холандски скаути проверавали годишта и мишиће. Кванса, ситан али паклено брз, прошао је све филтере. Са свега 15 година сео је на аутобус за Акру, а потом авионом отпутовао у други универзум – Амстердам.

У смештају код холандске породице добио је надимак „Џони Кечап“ јер је тај сос сипао преко сваког јела. На терену култне академије „Де Тукомст“ био је сензација. Играо је раме уз раме са Веслијем Снајдером, Најџелом де Јонгом и Мартеном Стекеленбургом.

Данијел де Ридер је као десно крило седео на клупи и чекао Квансину милост.

– Једном сам тренирао са првим тимом – присећа се Џон са сетом: – Центрирао сам Златану Ибрахимовићу, он је закуцао лопту у мрежу, дотрчао до мене и подигао ме увис, изнад главе! Био је толико срећан због паса. Све је деловало као сан.

На јаком омладинском турниру у Белгији, Ајакс је био трећи, а дечак из Гане проглашен је за најбољег играча турнира.

А онда – проклетство. Током једног шутерског тренинга, при четвртом спринту, Џон је осетио оштар бол. Пукао је мишић десне бутине.

Болнице, магнетне резонанце, паузе, па опет бол. Ајакс му је рекао: „Иди кући у Гану, залечи се, па кад будеш спреман, долазимо по тебе.“

То је била пресуда. Како није имао професионални уговор, клуб из Амстердама није имао законску обавезу да плаћа његово лечење. Ајакс се никада није јавио, Де Ридер је ускочио на његово место и направио милионску каријеру, а Кванса је остао заборављен у афричкој прашини.

– Болело је страшно. Питао сам се: „Зашто ја?“ Закључавао сам се у собу, нисам желео никога да видим. Када су пријатељи куцали и говорили да ће ми Бог помоћи, само сам ћутао док не оду. Престао сам да верујем – каже Кванса.

Када је фудбалски сан дефинитивно умро у његовим раним двадесетим, почела је гола борба за опстанак. Пробао је да продаје пржени пиринач на улици – посао је пропао. Пријатељи су му потом нашли посао на градилишту. Оженио се, добио дете, али је судбина наставила немилосрдно да га ломи.

Њихов први син преминуо је изненада 2019. године са свега шест месеци, јер лекари у локалној болници нису успели да поставе дијагнозу. Добили су друго дете, па треће – опет дечака. Историјска трагедија се поновила: беба је умрла у четвртом месецу живота од непознате болести. Као кап у чаши пуној чемера, прошле године му је изненада, од срчаног удара, преминула и мајка, за коју је био нераскидиво везан.

Да несрећа буде већа, пре неколико година је сву уштеђевину дао преваранту који му је обећао европску визу како би посетио своју „холандску породицу“ – човек је једноставно нестао са његовим новцем.

Више од две деценије, Џон Кванса није могао да гледа фудбал. Када би на телевизији видео Снајдера или Де Јонга како подижу трофеје Лиге шампиона или играју финале Мундијала, гасио би екран. Ајаксов дрес дугих рукава и три пехара из Белгије стајали су скривени на дну мрачног ормара. Преокрет се догодио пре две године током селидбе у скромни собичак од 30 квадрата. Преломио је:

– Одрастао сам човек. Време је да на прошлост гледам другачије. Направио сам стаклену полицу на зиду и изложио пехаре. Сада, када их погледам, не осећам само бол. Осећам и понос и захвалност за те дивне године. Не може свако да каже да је играо за Ајакс.

Након што је ова сурова животна исповест угледала светлост дана у часопису "The Blizzard" и на страницама Гардијана, фудбалска јавност у Холандији остала је шокирана контрастом Квансине судбине и живота његових некадашњих саиграча.

Како се помињало, покренуте су приватне иницијативе и апели међу навијачима „копљаника“ како би се помогло некадашњем дечаку из Ајаксове академије да му се обезбеди макар финансијска сигурност за кров над главом, а покренута је и идеја да му се испуни највећа жеља – да након две и по деценије поново крочи на амстердамску „Арену“, загрли своје холандске хранитеље Аба и Рит и види да ли га се Весли Снајдер и Најџел де Јонг и даље сећају.

– Још увек не знам шта је моја сврха у животу. Борба траје сваког дана. Али најважније је да сам жив. Надам се да ћу једног дана схватити зашто је све ово морало да се деси – закључује човек који је некада летео теренима Амстердама, а данас на раменима носи џакове цемента.