РАТОМИР ДУЈКОВИЋ О НАЈТЕЖЕМ ПОРАЗУ ЗВЕЗДЕ: Морали смо да изгубимо, Пушкаш је био зет главног судије

Сања Жарковић

02. 12. 2021. у 12:00

КАРИЈЕРА Ратомира Дујковића најбоље би се могла описати оном старом - нико није постао пророк у свом селу. Непристајање на савијање кичме и некретање у правим круговима довели су до тога да тренерску каријеру гради по егзотичним фудбалским меридијанима, док Црвеној звезди и А репрезентацији није био довољно добар ни када је проглашаван за деветог тренера света.

РАТОМИР ДУЈКОВИЋ О НАЈТЕЖЕМ ПОРАЗУ ЗВЕЗДЕ: Морали смо да изгубимо, Пушкаш је био зет главног судије

FOTO: Privatna arhiva

Као чувар мреже Црвене звезде током једанаест година и у 442 утакмице закључавао је браву на свом голу, а са једном од најдоминантнијих генерација београдских црвено-белих широм отворио врата богате ризнице трофеја. Ни то није било довољно за више од четири наступа на голу репрезентације Југославије.

На крају, када се подвуче црта, више него респектабилна каријера без мрља, па испада да су на губитку били највише они који су га заобилазили.

За човека који је затворио Звездин круг највећих успеха, прво као голман у чувеној генерацији Миљана Миљанића, која је шездесетих и почетком седамдесетих освојила три дупле круне, потом као тренер голмана у екипи која се 1991. попела на кров Европе, неизбежно је питање поређења ових двеју доминантних генерација:

- Тачно је да ми који смо играли шездесетих и седамдесетих нисмо успели да постанемо шампиони Европе, заустављени смо у чувеном полуфиналу Купа европских шампиона против Панатинаикоса 1971, али то је генерација коју нико никад неће надмашити. Били смо доминантни не само у Југославији, него и у Европи. Да се није десио тај несрећни атински пораз, сигурно је да бисмо у финалу савладали и Ајакс, који је тада освојио прву од своје три узастопне европске титуле. Права је штета што та сјајна генерација предвођена Драганом Џајићем и Јованом Кулетом Аћимовићем своју доминацију није успела да крунише европским троном.

Aтина 1971: потровани или дрогирани играчи, манекенке у топлесу које из хеликоптера излазе на терен и деле поклоне, трежњење тек у Београду, за понеког праћено и шамарима разочаране и љутите родбине и пријатеља. Приче о политичком договору Јосип Броз Тито - Јоргос Пападопулос, и за крај, удовица која се скоро 40 година после догађаја присећа тајне коју јој je тада поверио супруг.

Ово није заплет неког филма Костаса Гавраса, већ прича о полуфиналу КЕШ-а у коме је Звезда елиминисана од Панатинаикоса (4:1 у Београду, 0:3 у Атини), које и дан данас прате бројне теорије завере. Све је пред гостовање београдског клуба Арису 2007. подгрејала Деспина Гаспари, удовица тадашњег вође војне хунте Јоргоса Пападопулоса, рекавши како јој је супруг казао да је меч продат.

ЈНА УМЕСТО РЕАЛ МАДРИДА

РАТОМИР Дујковић могао је постати први Србин у историји Реал Мадрида, али испречила се ЈНА:

- Када ми је било скоро двадесет и седам година, стигао је позив од Реал Мадрида, али и од ЈНА у коју се морало ићи пре навршене двадесет и седме. То је било услов за одлазак у иностранство, без тога се није могло. У Шпанију сам касније заиста и отишао, али у Реал Овиједо. Пропуштање Реал Мадрида тако остаје највећи жал у мојој играчкој каријери.

Играчи из те утакмице су подељени, неки, попут Станислава Карасија, Слободана Цолета Јанковића и Милета Новковића сматрају да је утакмица намештена. Постоје и они, попут Драгана Џајића, Милована Ђорића и нашег саговорника, који у атинском реваншу не налазе ништа спорно осим нашег традиционалног "лако ћемо" менталитета:

- Постоје ту разне теорије завере, али оно што је сигурно је да се ништа од тога није десило. Једино што је мени било спорно је породична веза тадашњег тренера Панатинаикоса Ференца Пушкаша и главног арбитра Де Мендибила, чију је ћерку Пушкаш оженио, а коме је то била и последња утакмица коју је судио у каријери. Не могу да кажем да је директно утицао на резултат меча, али јесте у смислу критеријума, секао је наше нападе. Осим тога, услови за игру су били јако лоши, оно на чему смо играли било је све само не фудбалски терен. Највећи проблем је био наш "лако ћемо" приступ, али смо упркос њему имали и неке одличне шансе које, нажалост, нисмо реализовали.

Легендарни голман открива детаље дана који неки сматрају најтежим у историји Звезде.

- Читава фама направљена је због ручка. Били смо смештени у хотелу "Хилтон", утакмица заказана за два сата, а ручак у једанаест. Међутим, Грци су одбили да нам послуже ручак у то време, било им је рано, па нас је доктор Нешовић одвео у оближњи експрес ресторан. Наводно су нам ту нешто ставили у храну, у шта ја сумњам, пошто смо се ми изненада појавили, нису имали времена да одвоје нешто посебно за играче Звезде. После се појавила и прича да смо продали утакмицу због нових рефлектора и семафора, али то тек нема никакве везе са стварношћу.

МИША ПЕТРОВИЋ, ЗНАЛАЦ ИЗ СЕНКЕ

ОСИМ широј јавности познатих стручњака, наш саговорник је склапао пријатељства и са ентузијастима који вредно и успешно раде, али далеко од светала велике позорнице. Један од њих је Миша Петровић, тренер голмана из Власотинца, по професији инжењер запослен у лесковачком СУП-у, који је деценијама волонтерски, а предано стварао нове чуваре мреже:

- Мишу сам упознао на зимским припремама у Медулину, где сам водио Галенику. Приметио сам тада да фантастично ради. Тако се и показало, створио је много одличних голмана, један од најпознатијих је Александар Коцић. Требало му је дати ангажман у неком професионалном клубу, да буде награђен за тај свој рад.

Када смо код намештања, Звездином голману Стевану Дики Стојановићу је пред финале у Барију нуђен кофер пара да прода утакмицу:

- Знао сам да Дика то не би прихватио ни у сну, он је просто такав човек. Разговарали смо ми о томе, ја сам му рекао: "Дико, то они раде да те дестабилизују, да ти уђу у главу. Молим те, сконцентриши се на утакмицу, бићеш најбољи и донећеш нам трофеј". Тако је и било.

Звезда у време Ратомира Дујковића није досањала европски сан, али је за највећег ривала била "пеницилин". Углавном је побеђивала Партизан, а у 43. вечитом дербију остварена је и рекордна победа од 6:1. Нешто за чиме чезну данашњи навијачи црвено-белих, који својим фудбалерима замерају приступ у дербијима:

- Ми смо били генерација која је на терен излазила без комплекса, увек надмено, нарочито када је у питању Партизан. У дербијима смо били "нашпановани" до краја, па смо и побеђивали, иако су они у то време у свакој сезони имали фантастичне играче. Били смо компактна екипа, дуго година прављена од стране Миљанића, толико уиграни да смо дисали као један, побеђивали све редом. Нисмо били толико плаћени као што су фудбалери у данашње време, али смо направили ту разлику у дербијима која се данас полако топи.

Памти тренутке за понос.

- Ја сам им био велика мора, у свакој утакмици против Партизана био сам најбољи. На 46. вечитом дербију одбранио сам и два пенала, Моци Вукотићу и Микану Петровићу. За једанаестерце сам био специјалиста, јер сам водио евиденцију о томе где ко воли да шутира, а чекао сам и задњи тренутак пре него што се бацим у одређену страну.

Љупко Петровић је изјавио да би, када би се бирала нова "Звездина звезда" у овом времену, његов фаворит био голман Милан Борјан, јунак бројних европских мечева. Сличне приче колају већ неко време:

- Када су голмани у питању, ту сам ја неприкосновен ако говоримо о трци за "Звездину звезду". Одиграо сам 442 утакмице за црвено-беле, најближи пратилац "дотерао" је до неких 200. Да не помињем силне трофеје у чијем сам освајању учествовао. Што се Милана Борјана тиче, њега изузетно ценим, хвалио сам га прошле године, доносио нам је бодова и бодова, извлачио нас из безнадежних ситуација, и под Владаном Милојевићем и сада када је тренер Дејан Станковић. Говорио сам чак да га сматрам квалитетнијим од Де Хее и Куртое који имају срећу да су раније изашли на велику позорницу и бране за моћније клубове.

Не можемо да се не дотакнемо генерације 1991, као шесте "Звездине звезде", проглашене док је Владан Лукић био председник. Избор који није заживео ни међу навијачима, ни међу легендарним играчима:

ШОШКИЋ НАЈВЕЋИ ГОЛМАНСКИ УЗОР

ИЗ ДАНАШЊЕ перспективе, делује чудно да је голману Црвене звезде највећи узор био чувар мреже љутог ривала:

- За мене је највећи југословенски голман Милутин Шошкић. Био ми је узор, као неко ко је неприкосновен и по људским и по играчким квалитетима, иако је он бранио за Партизан, а ја за Црвену звезду. Када бих као омладинац завршио тренинг у Звезди, а знао сам када он тренира са Александром Атанацковићем, ишао сам до стадиона Партизана да га гледам, била је ту једна рупа са песком у којој је Шоле вежбао. Данас је кроз фанатизам створена "зла крв" између играча и навијача Црвене звезде и Партизана, а ми смо се тада дружили и поштовали. Није било сплавова, али смо се виђали по ресторанима и кафaнама, најчешће у ондашњој "Касини".

- Данас је изгледа све могуће, па и то да цела генерација буде проглашена за шесту "Звездину звезду". Могли су они да добију неко посебно признање, неку таблу од оних какве видимо на стадиону Арсенала, али свима из те генерације доделити статус "Звездине звезде", то не. Ако бих морао да издвојим неког међу тим играчима који су освојили Европу, то би био Дика Стојановић пре свих, он нам је на крају и донео трофеј.

Нашем саговорнику тече други мандат на челу Скупштине Црвене звезде, а за садашњу Управу има само речи хвале, за разлику од неких претходних:

- Имали смо проблем за време Владана Лукића и његовог круга из Управног одбора, они нас нису уважавали, чак ни легенде попут Пижона, Кулета Аћимовића и осталих. Себе да и не спомињем, забранио ми је улазак на стадион. Пре тога је мене и остале бивше играче, заведене лажним причама о његовим плановима за Звезду, преварио и гурнуо у страну. Са садашњом управом је однос потпуно другачији, и Тоза Мијаиловић и Звездан Терзић уважавају све генерације Звездиних бивших играча, нашу посебно, многи од нас су сада ангажовани у клубу, наравно, волонтерски.

Звездине резултате, наравно, помно прати, а тренутни пад у игри га не изненађује:

Очекивао сам пад који се Звезди дешава у овом периоду. Форма је темпирана на тај начин, можда мало другачије него што бих ја то урадио, али свако има свој систем рада. Нажалост, до пада је дошло у задњих двадесетак дана и ови лошији резултати и игра су последица тога.

СЕНАТОРСКА СТОЛИЦА У АФРИЧКОМ ПЛЕМЕНУ

АФРИКАНЦИ знају да буду неумерени и у радостима и разочарењима, па су тако и нашег саговорника обасули почастима када их је одвео на СП у Немачкој 2006:

- Хтели су да ми укажу част, па су ме одвели у прашуму у посету једном тамошњем племену. Дали су ми столицу, прогласили ме за почасног племенског вођу. Осим племенског накита и одеће, добио сам и име, које на њиховом племенском језику значи "Човек који је обећао, тај је и испунио".

На играчку каријеру испуњену трофејима надовезала се тренерска. Лични интегритет и самосталност у раду често су га водили заобилазним путевима, по егзотичним дестинацијама, али успеси нису изостајали:

- Тренерску каријеру сам почео у земунској Галеници, прво као помоћни, а потом као главни тренер, када сам их водио до четвртог места у тада веома јакој Другој лиги Југославије. То ме је препоручило за тренера голмана у оној генерацији Звезде која је 1991. постала шампион Европе. Отишао сам када је та екипа, која је освојила Европу и свет, почела да се растура. Био сам незадовољан својим третманом. Ређали су се после Венецуела, Мјанмар, Руанда, Гана...

Питамо које тренерско искуство би издвојио као најлепше, а где му је било најтеже/најизазовније:

- Најлепше ми је било у Бурми, данашњем Мјанмару. Мирни људи, будисти, на све су гледали искључиво са спортске стране. Нажалост, били су под америчким санкцијама, па нису могли да иду на велика првенства. Због тог мањка амбиција смо се и растали. Највећи изазов је била Гана. Њих сам преузео после историјског успеха са селекцијом Руанде, када сам их по први пут одвео на Афрички куп нација, на том путу сам савладао и Гану. Имао сам сјајну групу играча, сви у великим клубовима, најпотребније је било увести дисциплину у игри и свлачионици. Мајкл Есјен, Хамину Драман, који је играо за Звезду, Стивен Апија, капитен и моја десна рука на терену, Сули Мунтари, који је био мало недисциплинован. Све у свему, одлична екипа, коју сам успешно водио до СП у Немачкој 2006, где нас је Бразил елиминисао у осмини финала.

Наш саговорник је имао срећу да кроз каријеру учи од сјајних тренера, међу којима издваја тројицу:

- Миљан Миљанић је био маестралан стратег, ненадмашан у припреми утакмица и тренинга. Од њега сам преузео тај аналитички приступ. Сарађивао сам и са Љупком Петровићем и Владицом Поповићем, који су такође имали фудбал у малом прсту. Од Љупка сам учио о физичкој припреми, он никад није имао кондиционе тренере. Владица ми је био најбољи учитељ тактике и психолошке припреме.

Највећи жал у каријери везан је за чињеницу да никад није седео на клупи своје Звезде као главни тренер:

- Желео сам да преузмем Звезду када сам био на тренерском врхунцу, после СП у Немачкој 2006, где сам Гану водио до осмине финала. После тог првенства сам био проглашен за деветог најбољег тренера света. Ипак, тадашње руководство није сматрало да сам довољно добар, било је приче у медијима, али никаквог контакта.

Са репрезентацијом Србије је било другачије, разговарао сам са тадашњим председником Фудбалског савеза Србије Звезданом Терзићем, али нисам могао да му гарантујем да ћемо остварити пласман на ЕП 2008. Било је жао и Терзићу и мени, а они су тада узели Хавијера Клементеа, који није успео.

За крај, питамо како проводи пензионерске дане, ако изузмемо ангажман у Црвеној звезди:

- Доста сам активан, свакодневно се шетам са супругом Миленом, по пет-шест километара. Године стигле, па мора да се ради на себи. Дружим се са колегама из секције ветерана, са њима често идем на гостовања по Србији и шире. Бавим се и унуком Саром, доводим је на тренинге атлетике у Звезди.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (7)