НАЈПОНОСНИЈИ ОТАЦ У СРБИЈИ: Где год сам био говорили су: "Сјајан играч, али још бољи човек"

Сања Жарковић

25. 11. 2021. у 10:21

ПЛЕШЕ као лептир, убада као пчела. Тако је свој стил борбе описала боксерска легенда Мухамед Али, тако на терену изгледа и капитен српске фудбалске репрезентације Душан Тадић.

НАЈПОНОСНИЈИ ОТАЦ У СРБИЈИ: Где год сам био говорили су: Сјајан играч, али још бољи човек

Фото: М.Вукадиновић

Плесао је у одлучујућем мечу против Португалије, али знао и да убоде када треба: прво за изједначење, потом за победу, центаршутем који је Александра Митровића погодио у "трепавицу". За плес против Реала из Мадрида, пре нешто више од две године, када је изгледао као фудбалска реинкарнација свог идола Зинедина Зидана и играче Мадриђана водио на бесплатну вожњу рингишпилом, награђен је десетком од француског "Екипа", као тек десети фудбалер у историји.

Осим тога, фудбалско чаробњаштво код Душана иде руку под руку са беспрекорним радним навикама, рационалношћу, самопрекором и амбицијом, атипичним што за српске фудбалере, што за оно што сматрамо равничарским менталитетом. Да не поверујемо да је наш.

Упркос свим успесима, који би многима "ударили у главу", Тадић својим одмереним изјавама и понашањем оставља утисак приступачног, једноставног и васпитаног момка, једног од оних који животне вредности носе из здраве породице. Због тога смо у родној Бачкој Тополи разговарали са Петром, оцем нашег фудбалера, да бисмо од њега сазнали како је изгледало Душаново животно и фудбалско стасавање:

- Рођен је као треће дете, после две сестре, у једној просечној српској породици средње класе. Ја сам радио као шеф одржавања у Индустрији меса "Топола", био сам и савезни фудбалски судија, а супруга је била службеница у пољопривредном добру. У младости сам аматерски играо фудбал, говорили су да сам талентован, али ми родитељи нису дозволили да се озбиљније тиме бавим, школа је имала предност. Ипак, кроз Душана ми се све то вратило. Што се порекла тиче, Тадићи су старином из околине Книна, место Кољане, одакле је мој деда као солунски добровољац дошао у Бачку Тополу пре равно стотину година. Супругина породица је родом из Лике.

Фото: М.Вукадиновић

 

Противници данас муку муче да Тадића одвоје од лопте, а у детињству је исти проблем имала мајка Марија:

- Пошто сам био фудбалски судија, често сам му доносио лопте, стотину их је подерао играјући од јутра до мрака на бетонском игралишту испред зграде. Мајка га је стално звала на вечеру, морала је да га моли, пошто му је фудбал био опсесија, па му се није долазило кући из игре. Ниједним другим спортом није се озбиљније бавио, али је за сваки био талентован, нарочито за кошарку. Чега год да се дохватио, па биле то и карте, једно је увек било присутно - ни у чему није волео да изгуби, себи поразе не дозвољава. И ја сам се трудио да му усадим тај победнички дух, да мора за све сам да се избори, тиме што га никад, ни када је био сасвим мали, нисам пуштао да ме победи.

Да ће бити не само фудбалер, већ изванредан фудбалер, видело се још од раних година, не само по страсти према фудбалу, већ и по радним навикама несвојственим деци:

- Био је заиста велики радник, остајао и после тренинга да додатно вежба. Таленат му није био изговор да не ради, већ напротив, да се још више труди да оно што има надогради. Леву ногу је одувек имао изванредну, али је десну посебно вежбао, па сада шутира и левом и десном. Примера ради, Зинедин Зидан му је увек био идол, гледао је све његове утакмице и упијао сваки потез, после копирао. Није стајао док савршено не изведе сваку Зиданову финту, пируету. Какав је био тада, такав је и сада. Кондициони тренер Ајакса каже да такву радну етику никада није видео. Долазили су млађи играчи Ајакса, попут Де Лихта и Де Јонга, тражили од тог тренера да са њима ради по Душановом програму. Он им је рекао да они такав темпо не би издржали.

За разлику од бројних фудбалера, ни школу није запостављао, а то се види и по елоквенцији и промишљеним одговорима у интервјуима:

- У школи је одлично радио, помно пратио на часу. Говорио је да му је циљ да већ на часовима научи што више, да би после имао више времена да игра фудбал. Редовно је завршио Саобраћајну школу, док су осталу децу из клуба родитељи исписали, да иду ванредно. Ми му то нисмо дозвољавали, рекли смо да без школе не може постати фудбалер. Излазили су му у сусрет наставници и професори. Једино је последње тромесечје полагао ванредно, пошто је већ почео да игра за први тим Војводине и за младу репрезентацију.

 

 

Бачка Топола је од великих фудбалских центара најближа Новом Саду, али већина деце навија за један од два београдска клуба. Душан није био изузетак:

- Од четрнаесте године, када је тамо прешао, навија за Војводину, као и читава породица. До тада је симпатисао Партизан, онако како то већ бива у детињству, повукли су га другови из улице и разреда. За црно-беле сам навијао и ја, а Душанов ујак је био велики навијач Црвене звезде, па смо му наизменично поклањали час црно-бели, час црвено-бели дрес. И дан-данас код куће имамо дрес са бројем девет Пеђе Мијатовића, из времена када је играо за Партизан. Обожавао га је као играча.

Ипак, мало је фалило да као дечак пређе у редове Црвене звезде, али је мајка одлучила да Београд није најбоља средина за развој у тако осетљивом добу:

- Тренирао је у фудбалском клубу АИК из Бачке Тополе и већ тада је на турнирима одскакао од остале деце. Пратили су га Војводина, Црвена звезда, Партизан... Када му је било десет година, играо је на турниру "Стеван Ћеле Вилотић" на Палићу, a посебно се истакао на утакмици против Звезде. Тада ме је један од људи из клуба питао да ли би Душан прешао у редове црвено-белих, али договорили смо се да сачекамо да заврши основну школу. Остали смо у контакту, ја сам после ишао у Београд на преговоре. Био сам већ готов да пристанем, нудили су одличне услове, а и велика је част када зове Црвена звезда. На крају, мајка је преломила да ипак пређе у Војводину, која га је такође звала. Сестре су му већ биле у Новом Саду, ближе је Бачкој Тополи, а и Војводина је у то време имала најбољу фудбалску академију у Србији. На његов фудбалски пут ту су највише утицали тренери Бране Новаковић и Зоран Џими Марић.

Касније се десило да је баш он запечатио судбину Душана Бајевића на клупи Црвене звезде. Било је то 2007, Војводина је победила Звезду у Београду (0:3), Душан постигао трећи гол и за још један асистирао, а Бајевић је после звиждука и скандирања напустио клупу.

Било је и касније, док је блистао у дресу Војводине, интересовања и Црвене звезде и Партизана, али осим што тадашњи председник Ратко Буторовић није својим играчима дозвољавао да прелазе у београдске "вечите", тај трансфер није изгледао као логичан следећи потез у каријери:

Фото: М.Вукадиновић

 

- У том тренутку није имало смисла да прелази у Звезду или Партизан. У Војводини је имао сјајан, прогресиван развој. Био је првотимац, играо за младу репрезентацију, наступио на Олимпијским играма, дебитовао за сениорску репрезентацију у пријатељској утакмици против Пољске код Радомира Антића. Све то, а није му било ни двадесет година.

Код Тадића је све у каријери ишло управо тако: промишљено, поступно, без исувише наглих скокова, баш попут војвођанске равнице из које је и потекао. После Војводине, следили су Гронинген, Твенте, Саутемптон и на крају Ајакс. Оно што је остајало исто у свим тим клубовима је обожавање од стране навијача:

- Скандирали су му име и презиме у сваком клубу у којем је играо, као и у репрезентацији. Не могу да вам опишем колики је родитељски понос када такво нешто чујете. Били смо супруга и ја у Саутемптону, преко 50.000 навијача, а ја чујем из свих грла: "Душан Тадић". Мислио сам да сањам, да не чујем добро. Није то само због његових играчких квалитета. Где год да сам био, сви су ми говорили: "Сјајан играч, али још бољи човек". Када је из Гронингена прешао у Твенте, а они су велики ривали, дао је у утакмици против бившег клуба два гола и асистирао за још три. Ниједном се није радовао, из поштовања.

Прати сваки меч, па Петра питамо и коју је синовљеву утакмицу најтеже поднео:

- Ону против Тотенхема, у полуфиналу Лиге шампиона. Победили у првом мечу у Лондону (0:1), код куће водили 2:0, и онда на сцену ступа Лукас Моура са три гола, последњим у шестом минуту судијске надокнаде. Не знам како сам то преживео. Велика је штета што Ајакс није играо у финалу против Ливерпула, био би виђен лепши и квалитетнији фудбал. Осим тога, као родитељима нам је било веома тешко да гледамо ону утакмицу квалификација за СП 2018, против Велса. Тада му је Нил Тејлор поломио нос, пао је на земљу обливен крвљу, а он је одбио да напусти терен, јер није хтео другове да остави на цедилу. Ту се показао сав његов патриотизам.

Делује да ће Ајакс бити последња станица у Душановој играчкој каријери, иако и даље постоји интересовање бројних великана:

- Постојало је и даље постоји интересовање Милана, Барселоне која је више пута покушала да га доведе...Ипак, мислим да ће каријеру завршити у Ајаксу, иако то никада са сигурношћу не може да се каже. Скрасио се тамо, купио кућу, деца иду у школу. Да не помињем колико га Холанђани цене и воле, у Амстердаму има статус божанства. Рекао бих да чак ни у Србији није толико вољен.

Када говори о фудбалу, Душан показује дубинско познавање и разумевање игре, што наводи на закључак да му после играчке следи тренерска каријера:

- Мислим да ће бити тренер, и то врхунски. Он и сада опажа све недостатке у игри свог тима, продужена је рука Ајаксовог тренера који се са њим често консултује. Зна и које слабе тачке противника могу да се искористе, све он то прати и промишља.

Ако изузмемо неславну епизоду са почетка 2016, Тадић је имао изврсну сарадњу са свим селекторима репрезентације, који су га увек истицали као кључног играча и велики ослонац. Ипак, неки се се посебно издвајају:

- Славољуба Муслина је ценио и као селектора и као човека. Он му је дао пуну слободу у игри и пронашао му је праву позицију. Исто је сада са Драганом Стојковићем Пиксијем, са којим такође има одличну сарадњу. Њих двојица су 2016. добили Златну лопту Фудбалског савеза Србије, Душан као најбољи играч, Стојковић као најбољи тренер. Светозар Чича, бивши фудбалер, рекао ми је тада да га Душан подсећа на Пиксија и по стилу игре и по карактеру. Обојица су рођени победници, ваљда се зато тако и разумеју.

Фото: М.Вукадиновић

 

Петар се са сином чује пре и после сваке утакмице, па питамо шта му је говорио пред одлучујући меч репрезентације против Португалије:

- Ја му увек кажем да шутира кад год може, пошто му је шут одличан. Међутим, он воли да разиграва. Каже да му је свеједно ко ће да да гол. Такав му је стил игре одмалена, подигне главу, има одличан преглед, а када асистира осећа се као да је постигао погодак. Конкретно, против Португалије, био је убеђен да ћемо победити, рекао је да нема смисла да идемо ако не мислимо да можемо до тријумфа. На крају се тако и десило, обрадовао је не само породицу већ и читаву нацију.

За крај, интересује нас шта га код сина чини најпоноснијим, ако изузмемо фудбалске успехе:

- Најпоноснији сам што је привржен породици и што га слава и успеси нису нимало променили. Остао је једноставан и приступачан. Поред Душана и снахе и њихово троје деце, имамо и две удате ћерке и од њих још четворо унучади. Сваке године, у последњих десет, нас четрнаест иде заједно на море. Најбољи је и син, брат, муж, отац, ујак, друг и комшија. Колике год да су му обавезе, децу, своју и од сестара, не запоставља, игра се са њима, пријатеље зове код себе у Амстердам. Укратко, не можемо да будемо поноснији на њега као родитељи, не само због фудбалских успеха.

МАНЧЕСТЕР ЈУНАЈТЕД ВЕЛИКИ ЖАЛ

КАДА су 2019. Матајс де Лихт и Френки де Јонг изабрани за фудбалере године у Холандији, Луј Ван Гал је рекао да је за њега ипак Душан Тадић без премца, те да му је жао што није Холанђанин. Холандски стручњак је толико ценио нашег фудбалера да је хтео да га доведе у свој Манчестер јунајтед, али се Тадић ипак одлучио за Саутемптон коме је недуго потом донео прву победу на Олд Трафорду после 27 година:

- Тај одабир ми је један од најтежих момената у Душановој фудбалској каријери, из разлога што сам ја одувек од свих страних клубова највише симпатисао управо Манчестер. Ван Гал је тада био тренер Јунајтеда и хтео је да га доведе из Твентеа. Међутим, Роналд Куман, са којим је пре тога обавио разговор, по сваку цену је желео да га види у Саутемптону, где је планирао да га упари са Грацијаном Пелеом. Тешко је то пало и мени и њему, плакали смо, али Душан је на крају у договору са менаџером преломио да ипак потпише за Саутемптон.

ЗБОГ ТРЕНИНГА КАСНИО НА ВЕНЧАЊЕ

РАДНЕ навике које иду до граница фанатизма један су од главних разлога зашто је Душан био најбољи у свим клубовима у којима је играо:

- Требало је да се жени, кренули по младу у Ветерник. Били смо у стану, ја кажем: "Душане, спремај се да идемо, каснимо, људи нас чекају ". Он ће мени: "Сачекај, нисам још завршио тренинг, а све ћемо ми стићи, без бриге". И заиста, све смо стигли. Такав је од раног детињства, има свој ритам тренинга које нико и ништа не може да поремети.

ЗНАМ ГА, НИЈЕ СУЈЕТАН

САДА славимо пласман на СП у Катару и Душана Тадића као јунака српске репрезентације, у циклусу који нису пратиле никакве афере. Ипак, сећамо се сви времена када је скоро сваки наш селектор бирао неку жртву своје сујете. То се десило и Душану почетком 2016, после чега је рекао да неће наступати за репрезентацију док се селектор не промени:

- Нечувено је да он, који је тада био најбољи играч Саутемптона и блистао у Премијер лиги, из новина сазнаје да неће добити позив за репрезентацију. Знам свог сина, није сујетан, када постоји добра комуникација све би разумео, па и то да по замислима селектора за њега нема места у екипи. Поврх свега су му у медијима смештали разне измишљене афере како би оправдали непозивање. Срећом, није та епизода дуго потрајала, селектор је промењен, сада је то иза нас.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (5)