ДАН ТАНА, ПРИЧА ИЗ ДАБЛИНА: "Када се Ирци напију пива, певају као да су први у групи"

Небојша ПЕТРОВИЋ

16. 09. 2021. у 17:04

ШТА питати човека који је пио кафу са Мерилин Монро, дружио се са Кенедијем и Кисинџером, посетио Џорџа Беста у болници три дана након операције јетре и чуо својим ушима када доктор каже да ће наредна кап алкохола бити буквално кобна по живот фудбалског боема из Белфаста:

ДАН ТАНА, ПРИЧА ИЗ ДАБЛИНА: Када се Ирци напију пива, певају као да су први у групи

ФОТО: МНПрес

- И наравно да није послушао. Срео је неку плавушу и није могао да одоли изазову. У праву је његова жена када каже да је хиљаду људи дневно желело да наздрави са Џорџом, али је проблем био у томе што је свако од њих пио по једно пиће, а он хиљаду.

Шта питати човека коме ФА Енглеске сваке године оставља почасно место на "Вемблију" за финале купа, а у Брентфорду га сматрају једном од најважнијих личности у историји клуба.

Човеку који је у Фиренци 1990. године седео на клупи поред Ивице Осима током антологијске утакмице са Аргентином, а дан пре тога са Швабином супругом Асимом већао о томе ко би требало да чува Марадону.

Да, заиста. Шта га питати и одакле кренути. Па, пошто смо се срели у Даблину, тема се некако намеће сама:

- У Републици Ирској фудбал је дуго био у сенци неких других спортова попут рагбија и голфа. Тек су доласком Џекија Чарлтона на функцију селектора почели да напредују и да стичу наклоност јавности. Био сам тада у ИО фудбалске асоцијације Енглеске и често смо играли турнире острвских репрезентација са Велсом, Шкотском и Северном Ирском.

Републиканци нису учествовали и са њима смо углавном играли званичне мечеве у квалификацијама за Европско и Светско првенство. То се завршавало са четири или пет голова разлике у нашу корист. Е, онда је на ред дошао пријатељски сусрет овде у Даблину, они су повели са 1:0 у 35. минуту и пола стадиона је ушло на терен. Утакмица је прекинута и никада није завршена, али они то званично рачунају као победу против Енглеске.

У Брентфорду не заборављају Дан Тану

КАДА је преузео Брентфорд 1974. године, клуб је био у четвртој дивизији и претио му је стечај. Обећао је навијачима да неће испасти из лиге и да ће једног дана имати привилегију да бодре своје љубимце у елитном рангу енглеског фудбала. Био он жив или не.

- Ове сезоне су коначно изборили пласман у Премијер лигу и када су играли пре три недеље против Арсенала, звали су ме да будем почасни гост у ложи од 10 места. Било је много заинтересованих, повео сам ћерку Габријелу, иначе филмску продуценткињу са два Оскара, о чему медији у Србији уопште не пишу, затим глумца Ралфа Фајнса и још неколико њих из света Холивуда. Било нас је осморо, а знате ли ко је попунио остала два места? Пронашли су двојицу који су пре 70 и кусур година били на стадиону када је Брентфорд изгубио баш од Арсенала са 1:0 и испао у Другу лигу. Имали су тада седам година, један је био на раменима оца, други на раменима деде. Сада имају 84 године и мисле да су најстарији навијачи Брентфорда. Али нису, ја имам 86, иако не делује тако.
Толико о томе колико Енглези поштују традицију и колико држе до фудбалске историје.

Иако је највећи део фудбалског живота везао за Енглеску, у Даблину се такође осећа као код своје куће.

- Они су остали чланови Европске уније, а Енглезе гледам сваки дан на телевизији како плачу и кају се што су гласали за "Брегзит". Подсетићу да је средином осамдесетих Република Ирска остала без милион људи, неки су умрли због глади, неки емигрирали у Америку и Енглеску. Сад сам нашао податак да су се пре недељу дана први пут вратили на број становника који су имали пре 180 година. У хотелу "Хилтон" где смо били смештени током боравка у Даблину, шефица је из Холандије, келнер из Хрватске, собарица из Украјине.

Раније није био случај да толико људи из Европе буде на привременом раду у Ирској. Даблин све више постаје економски и финансијски центар и нема сумње да ће изласком Енглеске из ЕУ додатно профитирати.

Дан Тана је човек ведрог духа, оригиналног приступа и широких схватања. И као такав, врло пожељан саговорник у сваком друштву и у свакој прилици.

- Разговарао сам са неким Ирцима о ситуацији у Великој Британији после "Брегзита", кажу да је једина разлика у томе што сада до Северне Ирске путују километрима, а на граници пређу у миље. Слични су нама, воле да се шале, да попију и запевају, веома су гостопримљиви. Само што су кроз историју мање патили од Срба, јер нису трпели инвазије Турака и Немаца, већ само Енглеза. А то им никада неће заборавити. У сваком случају, са Ирцима је лако бити пријатељ.

Колико су Ирци веселе нарави, могло се видети и на дан утакмице са Србијом, када су уз хектолитре "Гинис" пива певали и бодрили своју репрезентацију.

- Листао сам штампу, понашају се као да су на челу табеле наше квалификационе групе. Замислите ситуацију да је Србија из четири меча освојила само један бод, па не бисмо смели на улицу да изађемо. Импонује тај њихов непоколебљиви дух. Срео сам у хотелу једну Румунку која живи већ седам година у Ирској, а отац јој ради у Београду.

Одушевљена је Даблином, каже "овде се девојке шетају у пиџамама по улици, када бих ја то урадила у Букурешту, послали би ме у лудницу". "Гинис" је посебна прича, ирски виски на неки начин. Национални симбол. Пију, али нису агресивни као Шкоти. Сећам се кад је Шкотска тукла Енглеску на "Вемблију" са 2:0, навијачи су сишли на терен, почупали бусење траве и отишли у центар Лондона да славе. Драли су се и викали: "шта ће вам трава, кад боље играте по блату".

Први пут као члан експедиције нашег фудбалског тима, Ден Тана је у Даблину гостовао 1988. године. Изгубили смо са 2:0, али је утакмица остала у сећању из једног другог разлога.

- Сазнао сам од Барбре Стрејсенд да је неки Ирац у Даблину прекопирао мој ресторан из Лос Анђелеса и назвао га потпуно исто - Код Дан Тане (Dan Tana's). Нико ме није звао, никоме нисам дао лиценцу, баш ми је било чудно. Чим смо слетели са репрезентацијом, прошетао сам до града, нашао ресторан и затражио да разговарам са газдом. Испричао ми је невероватну причу. Послао је супругу у Америку, рекао јој да обиђе стотинак ресторана, да погледа јеловнике и да изабере најбољи. Кад се вратила, поставио јој је просто питање, у ком би ресторану она волела да руча. И жена се определила за мој. Извинио ми се на лицу места и питао ме колико кошта да му уступим лиценцу. Одговорио сам да не кошта ништа, под условом да ми учини једну услугу.

Услугу?

- Швабо Осим је тада водио репрезентацију и пошто је знао за целу причу, рекао ми је да би волео са целим тимом да вечера у том ресторану. Сутрадан смо после тренинга отишли аутобусом и када је газда видео колико нас има, рекао је: "Па мене би лиценца јефтиније коштала". Иначе, стрелац на тој пријатељској утакмици био је мој велики пријатељ Мик Мекарти, коме сам касније као менаџеру Вулверхемптона препоручио Милијаша за појачање. Чули смо се пре неки дан, тражио ми је баш Милијашев број телефона. Питао сам га хоће ли доћи у Даблин на утакмицу, рекао је да не би било коректно јер је Стив Кени под притиском због лоших резултата и медији би помислили да је дошао да се кандидује за селектора репрезентације.

Пиксијева сећања на Даблин 1999. године

ЗА разлику од свог помоћника Љубинка Друловића, који је у квалификацијама за Европско првенство 2000. године одиграо оба меча против Републике Ирске, селектор Стојковић је морао да пропусти дуел у Даблину у коме су изабраници Вујадина Бошкова поражени са 2:1:

- Сећам се тога, допутовао сам са екипом у Даблин и на последњем тренингу повредим леђа у доскоку. Лекарска екипа је учинила све да ме оспособи за утакмицу, али бол је био јачи. Чак је било питање хоћу ли наступити у наредна два меча против Македоније који су нам били кључни за пласман на Европско првенство - присетио се Стојковић.

Не само да је наступио, већ је у обе утакмице био најзапаженији актер на терену, у Београду чак и двоструки стрелац:

- Дао сам један гол који је много подсетио на онај против Шпаније у Верони, када сам заломио играча и затресао мрежу. Код другог гола, лепо сам примио лопту у шеснаестерцу Македоније и закуцао под пречку. Те две победе су нам омогућиле да у Загребу са нерешеним резултатом останемо на првом месту у групи. Сећам се да су уочи последњег кола, чак и Ирци били у игри за одлазак на Европско првенство, али нису успели да победе Македонију у Скопљу.

Аутентична фотографија са те утакмице која је одиграна 1. септембра 1999. године, евоцирала је и успомене Дан Тане, који је и тада био у делегацији нашег националног тима:

- Бог да им душу прости, осим Пиксија нико са те фотографије није више међу живима - отело се Добривоју Танасијевићу.

ФОТО: МНПрес

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)