ЈА САМ ЈА, ЈЕРЕМИЈА (1): Хармоника - прва и једина Тозовчева играчка

Весна Пантелић

11. 04. 2021. у 10:30

ДА живот пише романе, сведочи и судбина доајена наше народне музике, хармоникаша, певача и композитора Предрага Живковића Тозовца. Аутору више од сто песама, који је умео да пева више од хиљаду композиција, хармоника је била прва и једина играчка.

ЈА САМ ЈА, ЈЕРЕМИЈА (1): Хармоника - прва и једина Тозовчева играчка

Архива

Његов отац Светозар две године је био првак Краљевине Југославије у певању и свирању на хармоници, а мајка Будимка која је врхунски певала, једно време наступала је у њиховој кафани "Југославија" у Матарушкој Бањи, док отац није постао љубоморан, јер је била много лепа. У тој кафани мали Предраг је често проводио време, слушајући старе народне песме. Када је Предраг имао четири и по године, добио је од оца Тозе своју прву хармонику. Окачио му је инструмент тежак скоро 10 килограма, на нејака плећа. Али, краљевачка трагедија, у којој су Немци шест месеци касније, 1941, стрељали 6.000 житеља тог града, одузела је фамилији Живковић све одрасле мушке главе, оца, ујака, течу... Био је то тренутак када је мали Предраг, односно Драган, како га је од миља звала мајка, поново добио своју хармонику, јер Будимка није дозволила да се у њиховој кући угаси песма. Као десетогодишњак и глава куће, професионално је почео да свира хармонику на свадбама.

- Колико пута ми се десило, свирам и не могу више, она очева хармоника ме "изломила", одем иза пласта сена, добро се исплачем, вратим се и наставим - говорио је Тозовац.

Жеља за студијама медицине довела је Тозовца у Београд. Да га материјални услови нису спречили, био би лекар који одлично пева. Уместо медицине, завршио је економски факултет. Често је наглашавао да му је први учитељ била мајка, а индиректни учитељ и узор, непревазиђени Вуле Јевтић. Као студент, свирао је хармонику и певао у хотелу "Централ" у Земуну. Сећао се да је тада имао једну најлон кошуљу, коју је сваког дана прао и онако мокру облачио. Сушила се на њему, заједно са знојем. Спавао је у собичку метар и 10, са два метра.

- "Централ" је, ипак, био класична кафана, а моја специјалност били су џез и народна музика - испричао је једном приликом уметник. - Тамо ме је чуо и Милија Спасојевић, кога сам ја звао "Паганини на хармоници". Свирао сам са његовом групом две године, да би ме онда покојни Душко Радетић позвао у свој секстет. Наставио сам у "Кристалу", и стигао у "Кафе Теразије", локал где су се окупљали музичари.

Тамо су га слушали Драган Токовић и Миле Богдановић, са којима је одржао прве концерте. Пратио је на хармоници певаче који су у оно време били доајени наше народне и забавне музике - Вукашина Јевтића, Николу Колаковића, Заима Имамовића, Сафета Исовића, Наду Мамулу, Цунета Гојковића, Наду Кнежевић, Лолу Новаковић, Душана Јакшића, Аницу Зубовић, Неџмију Пагарушу... Једног дана, Токовић је убедио Тозовца да треба да пева. Ускоро се појавила Тозовчева прва плоча "Испод липе, крај потока", продата у сребрном тиражу. Тако се окушао као композитор. Веровао је да његове песме "Испод липе, крај потока", "Нећу да се женим", "Виолино не свирај", "На растаку пољуби ме" и друге, садрже значајну дозу изворног народног мелосa. Бар их је он радио са жељом да тако звуче.

После три-четири године, дошла је "Илиџа '69", фестивал на ком је освојио прву награду публике и стручног жирија са песмом "Виолино не свирај". Потом стижу "Влајна", "Јеремија", али, његов највећи признати певачки и композиторски успеси су "Песме лета" 1971. и 1972, када је отпевао "Мирјану" и "Очи једне жене". Тада је постао велика звезда, изузетно популаран, вољен и тражен.

- Темпо у ком сам правио "Мирјану" био је прошле године врло модеран - објашњавао је Тозовац.

- Зато сам га и искористио. Ја сам човек који стално тражи нове музичке изразе. Могао сам да идем на сигурно. Да, рецимо, опет компонујем неку "Влајну" или "Јеремију". Успех, то јест прво место, сигурно не би изостао. Али, чему то води?

Сутра: Како сам Титу певао "Јеремију"

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)