ИНТЕРВЈУ Дејан Пантелић: Док је жив човек мора да се бори

МАЈА ЈЕШИЋ

28. 02. 2021. у 11:19

ИНТЕРВЈУ Дејан Пантелић: Док је жив човек мора да се бори

Фото А. Крстовић

КАДА вас публика, ТВ гледаоци, деценијама зову по надимку, као што је то случај са Декијем Пантелићем, то је ретко, значајно, дирљиво и велики комплимент.

Дејан Пантелић је пре скоро три деценије ушао у сваки дом радећи на најзначајнијим телевизијама са националном фреквенцијом, и још је радо виђен и као гост, као водитељ и новинар емисије "150 минута" Прве ТВ.

Радио је као успешан водитељ у емисијама забавног карактера у не много забавна времена. Доносио лежерност, радост и осмех радећи пројекте "Мега Деки", "Кешоловац" (ТВ Пинк), "Будилник", талент шоу "Идол" (БК ТВ). Затим, на позив Александра Тијанића, прелази на РТС, где је целу деценију радио најразличитије забавне формате и квизове.

Гостујући је профессор на Факултету за менаџмент у Сремским Карловцима. Такође, покретач је и учесник бројних хуманитарних акција, а са супругом своја искуства о бризи о деци која живе са дијабетесом већ неколико година преноси родитељима и деци која деле исти проблем.

* Да ли се сећате својих професионалних почетака, како вас је открио Жељко Митровић. Ви сте тада радили као ДЈ, и радио-водитељ, а он је у међувремену постао медијски могул?

- Да, тада сам радио као ДЈ по дискотекама, у том моменту у дискотеци "Тритон", а тек је отворио Радио Пинк. Ја сам био мало неспецифичан ДЈ, нисам само пуштао музику, већ сам имао и неки свој мали шоу где сам причао, шалио се са публиком и њему се допала моја боја гласа (била је боља него ова сада). Нашли смо се после неколико дана и он ми је предложио да почнем да радим на радију, а нешто касније дошла је и телевизија. Било је занимљиво, у једној од канцеларија Пинка налазиле су се две полупрофесионалне камерице, и неки СВХС снимачи. Жељко ме позвао и рекао: "Еј, отварам телевизију, припремај емисију". Тотално је непредвидив, и веровао је и тада у све оно што је ТВ Пинк данас. Он јесте велики телевизијски могул, и у одличним смо односима. Мислим да сам један од ретких коме врата телевизије Пинк никада нису затворена.

 

Фото А. Крстовић

* Као да су у вама препознавали нешто посебно само они најзначајнији у медијском свету. На позив легендарног Александра Тијанића прелазите на РТС, где сте остали читаву деценију. Како вам се чинио Тијанић? Скоро сваки новинар се сећа свог првог сусрета са њим, јер је био врло нетипичан уредник. Вежу ли вас лепе успомене за рад на националном сервису?

- И сада препричавам својим колегама и колегиницама тај телефонски позив, шта је значило када вас зове Александар Тијанић, то није мала ствар, знате. Та телевизија његовим доласком почела је да буде и те како гледана. Само се сетите новогодишњег програма. До тада је ТВ Пинк била доминантна. Његовим доласком РТС је врло брзо то променила у своју корист. Показао је да има капацитете и може да направи квалитетан шоу програм, да направи добру серију, да у то време доведе најквалитетније телевизијске водитеље. И те како се сећам тог телефонског разговора, договора са њим у канцаларији, а после и свих састанака. А сваки је био за књигу. Вежу ме јако лепе успомене за свих десет година. Сећам се да ме је једном питао где је моја канцаларија. Рекао сам му да немам своју канцаларију, нити свој сто, имам компјутер код куће. Он ме питао - зашто, а ја сам му у шали одговорио - "да не можете да ме пронађете где сам". Додао сам и да је моја канцаларија студио у коме радим, у Кошутњаку или у Таковској. Он се насмејао, и никада ме више није питао ни када долазим, ни да ли сам био довољно на послу, ни када сам отишао. Мој посао се види када се емитује емисија. Веома тешко ми је пао његов одлазак. И показало се да је РТС његовим одласком кренуо једним другим путем, по мом мишљењу, погрешним. РТС је наставила да се такмичи за рејтинг, за шер, са осталим националним емитерима у Србији, уместо да се са таквим капацитетима и људским ресурсом бори за квалитет, и буде пример свим државним телевизијам у окружењу, чак да се такмичи са телевизијама попут РТЛ-а, државних телевизија у Аустрији, Немачкој, па зашто да не и ББЦ-ем.

* Чини се да вас увек вуку нови професионални изазови. Тренутно сте на Прва ТВ, радите емисију "150 минута". Да ли је тај формат ваша "права мера"?

- Ако сте већ водитељ и новинар и радите на телевизији, мислим да не постоји формат у коме не би требало да се најбоље сналазите. Мени сваки формат лежи, можда мало више формати забавног карактера, као што су квизови, они ми можда фале. Волео бих да имам неки добар вечерњи квиз и да га радим као што сам радио на РТС, али нисам нешто патетичан па да истичем то. Тако да одговор на ваше питање, био би "150 минута" је ТВ формат као и сваки други.

* Шта сматрате својим највећим професионалним успехом?

- То што сам за 27 година успео да медијски опстанем, радећи на телевизији, да нисам досадио гледаоцима, да сам успео да се на сваки нови временски период "апгрејдујем", као и нови модели геџета, компјутера, мобилних телефона, и да нисам престао да учим.

* А приватним?

- Моју породицу. Поносан сам на супругу Миону, на децу Лану и Вукашина. Лана је први разред средње, а Вукашин шести радзред основне школе. Поносан сам на њих троје као што су они поносни на мене. Драго ми је да смо Миона и ја после толико година успели да сачувамо осмех нашој деци на лицима, и да сачувамо здрав однос у породици. На то сам поносан.

* За вас кажу да сте велики борац, да се никада не предајете. Шта ви њима кажете?

- Да нисам борац вероватно данас не бих разговарао са вама. Нажалост, та борба не престаје. Траје и даље. Човек, док год је жив, мора да се бори. Пре свега, да се бори да задржи осмех на лицу и здраво размишљање. То је једини начин да опстанете у било ком друштву.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)