"УМЕСТО ОЦА, ИЗ БОЛНИЦЕ САМ ОДНЕЛА САМО КОФЕР": Потресна исповест Сање Маринковић након татине смрти

Novosti online

10. 12. 2020. у 13:46

ВОДИТЕЉКА је била скрхана болом и неко време се није оглашавала у медијима, а сада је први пут отворено проговорила о болу и губитку са којим се суочила.

УМЕСТО ОЦА, ИЗ БОЛНИЦЕ САМ ОДНЕЛА САМО КОФЕР: Потресна исповест Сање Маринковић након татине смрти

Фото: Јутјуб/Принтскрин

Маринковићева је испричала да је изузетно депресивног расположења, али да се труди да шаље оптимистичне поруке својој публици која је на њу такву и навикла.

- Нажалост, недавно сам се сусрела са највећим болом који нечије дете може да осети, а то је губитак родитеља, нарочито када се то деси неочекивано. Мој отац је преминуо након кратке болести условљене раком. Од краја августа, па нажалост и данас, код куће сам у депресивном расположењу, а у јавности се трудим да шаљем поруке оптимизма. Нажалост, тешко ми је да причам о срећи, иако је моја публика на то навикла, јер ми је душа и даље празна. Неке ране се никад не зацеле и уверена сам да време не лечи сваку бол, јер што је љубав јача, то је и патња већа. Последњих годину дана је кашљао, верујући да је то последица дугогодишњег пушачког стажа и крајем августа је мислио да је можда добио корону - започела је.

- Одвела сам га једне вечери на скенер плућа и доктор нам је после два сата рекао да није ковид, већ канцер оба плућна крила, малоћелијски, галопирајући, неоперативан. Одвезла сам здравог тату на преглед, а довезла кући онколошког болесника. Борба је трајала само осам недеља јер, нажалост, ни у једној светској болници није било лека за тај облик канцера осим хемиотерапије. Примио је само једну и онда нас заувек напустио. Знам да та бол неће никад престати и да ми ова стварност никад неће бити довољна и боља него што је била. Моји најближи пријатељи, колеге и, наравно, мој рођени брат и снаја несебично су ми помагали да нађем утеху у данима који су били пуни разочарања и неизвесности - објашњавала је Сања.

- Осећај немоћи када гледате свог оца како се гаси заиста је најболније емотивно искуство. Мој тата је до последњег тренутка имао велику вољу да живи, да се бори и био је веома храбар и послушан пацијент. Нажалост, отишао је у болницу на два дана да прими терапију и тамо је остао до краја. Заувек ћу памтити слику како смо заједно почетком септембра корачали са кофером у руци до пријемног одељења, а онда сам ја 20. октобра, уместо њега, из болнице однела само тај исти кофер са његовим стварима. Поред мог брата и мене, најтужнију вест веома тешко су прихватили Страхиња, Матеа и Макс, којима је дека био и остао у сећању као најомиљенији јунак детињства. У тренутку када смо им рекли да се дека борио и да није успео да победи и да је отишао на неко лепше место где ће наћи свој мир, они су били уверени да не говоримо истину јер је њихов деда најјачи и увек добија све битке. У животу сам имала непроспаване ноћи углавном због превише рада, одговорности, стреса или љубавних проблема и нисам могла ни да замислим немиран сан због преиспитивања да ли сам учинила све што сам могла да мом тати олакшам или продужим живот, као и страх да га више нећу видети, јер због короне посете болницама нису дозвољене - истакла је водитељка.

Сања истиче и да велику мотивацију и подршку налази у сину, породици, пријатељима, али и у послу.

Такође, водитељка и поред свега не крије да јој је ова траума пробудила велики страх од болести, због које се суочава и са нападима панике.

- Дуге шетње, дуги разговори, јутарњи тренинзи, посвећеност Страхињи и вера да има наде за свакога, па и за мог тату, помагали су ми да, колико је могуће, ускладим свој дух и тело. Нажалост, стрес, напетост, емоционална бол и страх од неизвесности оставили су трага и ових дана се суочавам са страхом од болести, имам нападе панике када се закашљем, постала сам и анксиозна, али верујем да је то само одраз мог туговања на путу до коначног сазнања да више немам тату кога ћу моћи да позовем у пола ноћи када ми затреба савет.

Подршку која ми је олакшала живот у претходним месецима добијала сам од пријатеља, брата, снаје, колега, породице. Већина ми каже да су сузе лековите и да је најбољи лек за сломљено срце да се с времена на време добро исплачем. Понекад имам осећај да суза више немам и да сам их све пролила када сам се суочила са болним сазнањем. Тада сам, сећам се, на Црногорском приморју попила и своју прву, озбиљну чашицу ракије, медоваче, коју је обожавао мој тата -  закључила је водитељка.

(Story)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)