ИНТЕРВЈУ Драган Вујић Вујке: Пањковић је за историју, добродошао је Ристић

ЧУВЕНИ Драган Вујић Вујке, глумац којег је публика навикла да гледа у ТВ и филмским комедијама, али и мјузиклима његовог матичног Позоришта на Теразијама, чији је члан од 1991. године, изненадио је гледалиште улогом негативца Димитрија Ристића у серији "Југословенка".

Фото Промо

Променио је лични опис и споља и "изнутра", и тренутно га гледамо као никада до сада у каријери на малом екрану. Годинама је "бранио" Пањковића, Шојићеву десну руку у серији "Бела лађа" и, како прича за ТВ Новости, време је да му "махне и поздрави се са њим". Вујкета знамо као свестраног уметника. Дипломирао је глуму на Акдемији уметности у Новом Саду, у класи легенде нашег глумишта, професора Радета Марковића. Објавио је књигу љубавне поезије "Друга страна мене", водио емисију "Вујкетова филмска сваштара" на ТВ Пинк, бави се режијом и синхронизацијама цртаних филмова. Прошле године одиграо је своју прву главну улогу на филму у остварењу "Пси умиру сами", за коју је тада говорио "да је то тамнија страна његовог бића". А ових дана припрема се и за документарно-играну серију "Јованка Броз и тајне службе" у којој ће да игра Тита. Вујкета професионални ветар ових година носи и ка драмским улогама, што чини изазован глумачки и животни обрт.

Да ли сте од Пањковића побегли главом без обзира, или га оставили да заслужено остане у историји нашег серијског програма као једну од најбољих епизодних улога?

- Лик Пањковића, настао пре десетак година, имао је свој активни "глумачки живот" и мислим да је дошло време да оде у историју српских ликова из серија. Играти у тандему са Ланетом неколико сезона је част, срећа и привилегија. Били смо двојац без кормилара, а ја сам уживао истински у тој глумачкој авантури. Међутим, време чини своје, па ми је Пањковић постао препрека, јер су ме режисери поистоветили са њим, а ја сам толико тога одиграо и у позоришту и на ТВ. Он је део моје галерије чудњикавих карактера, али је срећна околност да су дошли филм "Пси умиру сами", серија "Југословенка" и ускоро два филма, у којима играм сасвим друге карактере, драмске основе.

У новом пројекту редитеља Романа Мајетића "Југословенка" играте Димитрија Ристића, једног од носилаца читаве приче, од кога ће много тога зависити у серији. Какав је био сусрет вас и Ристића?

- Када сам добио позив за кастинг, прочитао сам сцене Димитрија, и схватио да је то прилика да коначно покажем широј публици глумачку нијансу коју нису виђали од мене, јер ме, углавном, дефинишу као комичара, а ја то дефинитивно нисам. После неколико реченица изговорених на кастингу, Роман је прокоментрисао, то су ми рекли, да је то "управо онај Ристић" какав њему треба, и да је глумац пронађен. Током рада летос на Хвару, намирисао је шта и колико Ристићу да да, и дао ми је сјајан комад меса. Тако је Димитрије кренуо да ме "формира", а и ја њега.

Публика Ристића доживљава као пробисвета са јаким политичким везама, опаког, злог човека и муљатора, који све користи како би се обогатио, стекао моћ и утицај. Бахат је и прост, са великим животним и уличним искуством углађеног изгледа. Како га браните? Где га налазите у себи, у којим пасажима душе?

- Раде Марковић, мој професор, својевремено ми је дао савет, и завет, да увек морам да будем "адвокат лика" који тумачим. Анализирајући свест људи којима смо окружени, и оне од пре једног века, када Ристић битише, није се променило много тога. Манипулативност, лицемерје, морална ерозија, бескрупулозност и способност да се увек дочекаш на ноге, били су прерогативи за формирање таквог "мољца", који не преза ни од чега, а породица му је параван и средство за реализацију личних циљева и трансакција. Није лако, али километража и одлично написан сценарио за мој лик су "ветар у леђа". Уживам док снимам, јер имам потпуну глумачку слободу и аусвајс да се шетам кроз калеидоскоп стања таквог комплексног негативца.

Фото Промо

Гледаоци су прилично изненађени када из вечери у вече прате вашег Ристића и његове сплетке. И физички сте се променили - ваше лице има неку тамну сенку, изражене боре, имате поглед превејаног лисца, охолог и безосећајног покварењака, а навикли су на ведрог "осунчаног" Вујкета, пуног хумора и љубитеља поезије. Како сте то успели?

- Физички сам се свакако променио, ослабио 10 кг, малко и остарео, променио фацијалну експресију, учинио лик опаким, пре свега, карактер који се не игра баш тако често у глумачком опусу. Искуства која сам стекао током свог битисања на Дорћолу, и сведочећи ситуације које су, малтене, пресликане у серији, модификоване су за период Првог светског рата. Та морална клоака била је идеална за многе црноберзијанце и друге сумњиве ликове да у великој мери остварују своје гнусне циљеве, жртвујући и животе људи са којима функционишу. Све у свему, тежак период и добар повод глумцима да "малтеришу" јаку "глумачку фасаду". Има и код Димитрија хуморних еквивалената свему томе, само што је он окренут себи, самозаљубљен је, нарочито поносан на свој провинцијални хумор.

Фото Промо

Завршили сте глуму у Новом Саду, у класи легенде нашег глумишта Радета Марковића.Говорио вам је "да је мера - машта". У овом свету трулом од грамзивости, похлепе, где је једини бог новац и моћ, верујете ли свом професору, и шта мислите шта би вам данас рекао да је мера света, уметности, живота?

- Једном приликом чуо сам од своје драге колегинице Наде Блам, да је "истина увек инцидент", и то је идиом који је болно тачан, неминован и споро променљив. Трудио сам се ових 34 године стажа да пливам кроз разне воде, и углавном се давио, губио ваздух, али нисам никад запомагао и успевао сам да испливам на другу обалу. Тешко, много тешко, али сам успевао. Осећај за меру долазио ми је током година, и приватно и пословно, јер сам чинио камару грешака, свађао се, коментарисао, негодовао и схватио да МОРАМ ДА СТАНЕМ ако желим да постојим у овом послу. А и приватно. Од оног малог, размаженог, лајавог, успео сам да освојим и црни појас у "џудоу живота". Не кајем се. Мирно спавам, а мислим да сам "одслужио казну" и да је време да се страсти мало конзервирају, барем те пламене, и да хистрион буде шампион, уколико има још да се игра. Раде је рекао "Ти си пајац, а он може СВЕ". Нисам тада схватао његову поруку, али дошло доба да се неке ствари ажурирају.

Пре готово деценије рекли сте да је "глума јавна усамљеност". За "понављаче", објасните нам ту необичну и филозофску синтагму?

- Пре уписа на Академију уметности нисам се аматерски бавио глумом. Али, ишао сам, две-три године, буквално свако вече у позоришта и гледао представе, записивао шта гледам, и кога, а онда писао импресије о тим представама из угла гледаоца, без театролошког знања и постулата глуме. Када ме је Раде први пут попео на сцену, играо сам Чеховљеву "Просидбу" и човека од 150 кг који долази да проси девојку. И много сам се лепо осећао. Тада сам схватио да сам "усамљен и прозван" и да је то јавно - мени пријемчиво "за све паре".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације