НИ ДАНАС НИСАМ ОПОРАВИО ОД ТОГА: Борко Радивојевић признаје шта му је најтеже пало у животу, а ево због чега се расплакао (ФОТО)

У ЕМОТИВНОЈ исповести хармоникаш Борко Радивојевић признао је да је тежак на сузама, али и зашто је једном приликом заплакао, а открио је шта је то што ни данас не може да заборави свом оцу.

Фото: Приватна архива

Борко је имао детињство другачије од његових вршњака. Заволео је хармонику као веома мали. Већ са две године његови су открили тај таленат, купили му малу хармонику, а онда га пред основну школу одвели и у музичку школу јер како сам истиче "ја сам се залепио за ту хармонику и ето до данас је нисам спустио.

- Имам и снимке на ВХС касетама. То је нека мала зелена хармоника где сам ја пуштао разну неку музику и онда то већ слухом некако учио. Наравно, касније можда са четири-пет година пре него што сам кренуо у школу, видели су тај таленат, осетили и одвели ме у музичку - каже Борко.

Љубав према хармоници и дар који има Борко никада није желео да испусти. Иако се данас често дешава да је посао на прво месту, а љубав и уметност на другом, уме то добро да избалансира.

Због храмонике, Борко је неке ствари као младић пропустио, неке игре и данас не зна, али није му много жао због тога.

Данас када се сети предшколског периода, када је живео у сеоском породичном домаћинству, волео је хармонику, али је већ и тада испољио неке лидерске особине. "Ако се деца играју рата па случајно нисте уз хармонику, ви морате да будете командант", напомиње професорка, а Борко каже:

- Тако је.

На констатацију професорке да је волео да буде први Борко искрено и без задршке са осмехом каже:

- Нисам пристајао другачије никако.

Та позиција првог га је заправо и водила кроз живот.

- Тако је и данас, на свим пољима, све што радим ја хоћу да будем или најбољи или… - каже Борко, а професорка се надовезује:

- Или вас нема у игри је л'?

- Тако је - истиче музичар.

Свој живот одмалена Борко је посветио музици и хармоници, а многе игре остале су до данас ненаучене. Борко је имао много обавеза, ишао је паралелно и у основну школу, као и у музичку.

- Нисам сигуран да сам направио баланс. Мислим да некако све те обавезе које сам као дете имао, свако дете жуди за тим да се игра, да игра фудбал, не знам, одбојку, кошарку... Тако да ја нисам некако имао времена за то и мислио сам да ће некад доћи време, међутим то време никад није дошло. Ја и данас кад одем у своје село и хоћу да играм, не умем. Доживим неку врсту пораза и жао ми је због тога што сам ето можда те неке ствари и пропустио, али сам некако кренуо да се играм музиком, хармоником. Некако сам то схватао као игру и хајде нека то буде неки баланс, али мислим да и сада у овим годинама још увек ми фали та нека релаксираност детета - искрен је Борко.

Борко ја заиста заљубљен у хармонику, а на питање професорке како је то бити заљубљен у хармонику искрено каже:

- Па то је предиван осећај, међутим посао, хајде, рећи ћу посао, бављење хармоником у неким ситуацијама пређе баш у посао. Постане много бизнис. Пратим цео систем који функционише у целом свету и просто велика већина људи, апсолутно није важно ниво неки образовања али више се окрећу тој музици која се пласира кроз бизнис него оној правој уметничкој. Мени је жао због тога, али ипак негде кад размислим, волим добро и да живим квалитетно и да наравно обезбедим квалитетан живот за своју породицу, тако да сам ту мало на уметности можда закинуо, али добро.

Борко је у школу кренуо са седам година, баш као и у музичку школу иако је уобичајено да се у музичку креће у трећем разреду основне. Међутим, његов таленат је препознат већ тада, а касније је упоредо ишао и у основну школу и у средњу музичку.

- Мама је била са мном због тога што ја нисам знао да читам и да пишем, а већ у трећем разреду основне деца то знају и музичка школа је прилагођена том узрасту. Тако да је она морала да буде са мном и да ми неке ствари које ја нисам могао да разумем кући лепо објасни. Сећам се да ми је цртала јабуке па смо то нешто делили на на четири дела, да би разумео нотну поделу - присећа се Борко и додаје:

- Али добро то је трајало неких четири-пет месеци. Ја сам после то већ некако савладао и наставио да идем и завршио нижу музичку школу у исто време када и шести разред основне.

Тада Борко прелази у Крагујевац, где је живео сам и упоредо ишао у основну школу и у средњу музичку.

- И јако је важно да нагласим да је то инструментални одсек јер инструментални одсек и теоретски разлика је неописива. Теоретски одсек нема инструмент, основни, а инструментални одсек има, у мом случају то била хармоника и то је главни предмет. То је можда био мој најтежи некако период у животу јер сам у исто време ишао и у прву годину средње музичке и у седми разред основне и преселио се у Крагујевац као дете од 13 година - прича Борко и присећа се где је тада живео:

- И остао у Крагујевцу у једној кући, у соби једној коју су родитељи изнајмили и ја сам ето од тог периода некако научио да сам на неки начин водим бригу о себи и да све морам сам.

Са 9 година већ наступа, са 13 година већ почиње на неки начин да ради.

- Ја сам у том периоду имао јако тешку одлуку да решим на тој раскрсници где, да ли да акценат бацим на школовање или да полако можда кренем у тај свет где сам и данас - каже Борко и истиче да се ипак опоределио за живот, напомињући да је тада ситуација у земљи била веома лоша:

- Па тако је, за живот и некако хајде да то преведем оно што се каже на српски на наш језик. Имао сам испред себе професоре који су цео живот посветили школовању, напредовању у том смеру и онда радили у школи, знате и сами под каквим условима и имали смо с друге стране музичаре који су свирали на разним свадбама, догађајима и много боље живели, тако да ето мене је можда мало то повукло да негде изађемо из тог, некако да дам себи прилику да направим нешто више.

Родитељи су били за то да Борко заврши школу, међутим током друге године дешава се непредвиђена ситуација.

- Сећам се да сам прву годину средње музичке завршио, другу нисам јер на другој сам био оборен из једног предмета, али је интересантан случај да сам ја стварно тај предмет знао… - каже Борко, а професорка га прекида уз жељу да исприча о каквој казни се тада радило:

- Да, да јесам, али мислим да се ни данас нисам опоравио од тога што сам ја казну доживео и од оца. Па мој отац није веровао да је мене професорка оборила зато што свирам народну музику, него сам онако доживео и јако тежак период на крају те друге године, осуде озбиљне - признаје Борко и каже да је био кажњен:

- Био сам кажњен тако што годину дана нисам ишао у школу и чак је годину дана ту се оно вагало да л' ћу уопште да наставим да свирам или не.

На питање како је то преживео Борко каже:

- Рекао сам малопре да је то можда и најтежи период у у мом животу, али сам се некако изборио и уз помоћ покојног деке који је некако био у том тренутку на мојој страни сам успео да упишем поново другу годину у Пожаревцу, исто инструментални одсек и онда сам то завршио. У међувремену већ сам кренуо да свирам на разним весељима. Ето професионално са 14 или 15 година сам почео да радим у озбиљном оркестру и ето да зарађујем за живот.

Прва свирка на којој је зарадио новац завршила се тучом.

- То је било у кафани баш код мене у селу. Први пут да сам ја кренуо да свирам. Први радни дан на послу. Мислим да сам тад имао, 14 година. То је тај период, сад не могу тачно година да се сетим. То је па оно кафана класична, ја сам први пут то доживео. Занимљиво је што смо на таквом месту стајали да нигде нисмо могли ни да изађемо. Не знам, можда је то оставило неку трауму на мене, ја данас, сваки пут кад се негде деси нека туча и то ја увек трчим да то гледам, идем да гледам, да посматрам... Мене колеге зато и зафркавају сваки пут као "е јеси ли видео била туча" - смеје се Борко.

Борко је тада био дете, како истиче професорка које је кренуло трбухом за крухом.

- Сад је можда период где мени више буде и преко главе, шта знам и понекад и пијаних гостију, па се сад запитам шта је мени ово требало, а тада не, тад нисам размишљао уопште о неком повлачењу или кретању на неки други пут.

Данас је неко ко је веома тражен, неко ко је са Шабаном напунио Арену, неко ко је свирао на свадби Зорице Брунцлик и Кемиша…

- Па знате како то је, људи можда то чак и не могу на прави начин да разумеју, негде сам смешан један коментар прочитао као: "У много си ти успешан кад ти је успех да свираш Кемишу на свадби". Мислим, људи не разумеју која је то димензија и који је то некако печат у мојој каријери да неко кога сви хармоникаши стављају изван конкуренције, значи Кемиш и сви остали да се определи и да хоће да то будем баш ја. Тако да је то стварно за мене признање огромно и наравно од покојног Шабана Шаулића. Радили смо доста, нарочито у иностранству. Сретали смо се много пута на весељима разним и чак и је требало први његов концерт у Сава центру да свирамо, али није дошло до договора, тако да смо касније за арену. То је стварно било нешто што не може да се одбије и што се не доводи у питање уопште - искрен је Борко.

Од Шабана је каже Борко много научио.

Оно што је такође велика и битна ставка у животу овог музичара је и његова породица. Он се оженио веома млад, што им је, како истиче професорка фамилијарно.

- Имали смо случајеве где су се много и раније женили и удавали али ја сам некако сматрао да је то период да закорачим у неки свој живот. То су неке велике одлуке које сам ја ето тад донео и ни једног тренутка се због тога нисам покајао баш зато што сад у овом периоду када имам 42 године, имам ето и унука и могу да уживам и некако да испратим и децу до тренутка док они не оснују своје породице. Тако да ето сматрам да ту некако нисам погрешио - каже Борко.

Милена је та која је освојила Борково срце у његовој двадесетој години, иако је како истиче просфесорка било могућности много с обзиром на то да је млад, атрактиван, врло рано почело да ради... а Борко објашњава:

- Ја сам њу упознао на једном рођендану. Тачније, упознао сам је на њеном рођендану 18. Игром случаја сам се задесио ту и шта знам то је тако кренуло и некако сам ја сматрао да смо некако то поглавље затворили и сву своју енергију сам усмерио на посао. Тако да у том периоду наравно да је било много могућности, ја сам некако осетио да је она права и да ће она бити жена која ће разумети све што треба да разуме. Сад наравно да ту има и несугласица кроз године, мислим то је живот. То просто не можемо да променимо. Свако ко каже да их нема не говори истину - каже Борко и истиче да је Милена и његов највећи пријатељ.

Са двадесет година Борко је добио прву ћерку Анастасију, после ње се родио Лука и трећа, најмлађа ћерка је Анђелија.

Милена је та која води рачуна о много чему у породици, али и та која је одиграла веома битну улогу у њиховом животу.

- Углавном решава Милена, али ја сам и ту имао једну борбу кроз живот где сам хтео да своју децу заштитим. Поменуо сам малопре, кад је професорка мене оборила, а знао сам њен предмет, отац је некако подржао њу. Е, ја сам код своје деце покушао ту неправду да можда исправим па сам у неким тренуцима можда одлазио на другу страну и у екстрем подржавајући децу. И онда се можда Милена определила да буде она, да ме мало склони од тога јер је је схватила да бурно реагујем, што је грешка. Треба саслушати све, полако, обе стране и онда некако донети одлуку, али ја сам по дифолту ишао да су деца у праву јер сам имао ту празнину своју где сам ја био у праву - искрен је Борко.

На питање шта мисли да ли тата данас верује да је искрено био у праву као ученик и да је у крајњем случају професорка погрешила Борко одговара:

- Мислим да не. (...) Али добро, опет је то некако употребљено да кажем како треба и ја сам данас ту где јесам. Нећу рећи сигурно због тога, али у великој мери.

Тата је био велика подршка, али и деда.

- Сећам се кад сам добио прву професионалну хармонику и скоро сам имао случај да сам игром случаја угостио човека, а да нисам имао појма да је он у том тренутку позајмио новац мом деди да ту хармонику купи. Он је дошао код нас кући нешто да поправи и онда је рекао, рецимо ја сам јако тежак човек на сузама али сам тада заплакао јер се човек окренуо онако у кући и рекао: "Јако ми је драго да си оволико направио и ето испричаћу ти…" а јесте ја нисам знао да је то тај човек... Деда је позајмио и сад... Тад сам осетио, мислим човек који је јако успешан, коме ја ништа не могу да, не знам на који начин, не могу да му узвратим, али ето он је мени тад рекао реченицу да је захвалан, јако му је драго што је помогао кад види данашњи мој успех - прича Борко.

О томе ко је најпоноснији на њега Борко каже:

- Ако мислите на породицу, тешко да могу да дам одговор јер смо сви мало у том у показивању емоција... Сви их некако скривамо. Ми сви то некако између себе кријемо и никада нисам доживео да добијем некако то признање успеха. Чак мислим да имам и доста људи, другара, нећу рећи чак пријатеља који, хајде да кажем да је то моја нека мана и да можда чак у неким тренуцима то и користе.

Затим наставља:

- Никад не изнесем све што треба него некако то задржим за себе, а мислим да би можда чак и многе проблеме решио ако бих могао да све изнесем и кад сам љут и кад сам бесан, а и кад сам срећан. Али опет је то Код нас у породици. Ја сам растао у породици где се емоције нису испољавале уопште, тако да некако сам научен. Мислим да ми је то несвесно усађено да не треба показивати емоције.

У Борковом животу постоје људи које би могао да издвоји, а то је наставник који га је учио да свира, а када је у питању естрада каже:

- Што се тиче саме естраде и познатих имена стварно сам на свашта наилазио и на велика разочарења, али и на људе који стварно никад не заборављају ако сте их нечим задужили или ако сте се опходили према њима како треба. Можда кад су били млађи, ја сам имао као млад различите ситуације, све сам веома добро запамтио људе који су видели дете које добро свира и које ће свирати добро и који су том детету хтели да помогну. Јако добро сам запамтио и оне друге, који нису хтели да, који су хтели да убију тај таленат некако да то никад не заживи. Е сад у данашњој естради ја сам већ у неким годинама где сам неким млађим колегама могао и помагао. Е сад неко од њих то памти, неко не, али добро то је онако круг неки ваљда који иде и то тако треба.

(БЛИЦ - БЛИЦ ТВ)

БОНУС ВИДЕО:

ШАМПИОНИ У ФОКУСУ: Анђела Вуковић | Радозналост је њена супермоћ

Препоручујемо

Познати

0 0

ПЕВАЧ УРАДИО ОНО ШТО НИЈЕДАН МУШКАРАЦ НЕ ЖЕЛИ: Сви се питају да ли му је овај потез сада требао (ФОТО)

20. 01. 2026. у 16:10

Познати

0 0

"ПОМОЗИ МИ" КАО ТАЛИЈА: Емир Хабибовић урадио за себе велики ауторски искорак (ФОТО)

19. 01. 2026. у 16:50

Познати

0 0

ЕМОЦИЈА БЕЗ ФИЛТЕРА: Слоба Радановић отворио душу о ономе на чему је дуго радио (ФОТО)

19. 01. 2026. у 15:50

Познати

0 0

ВЕЧЕ НЕПРОЛАЗНИХ ХИТОВА: Сећање на Тому Здравковића у београдској дворани (ФОТО)

19. 01. 2026. у 15:20

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације