Познати

ДУБОКО У МЕНИ САМО ТУГА И БОЛ: Слободан Стојадиновић, кум Шабана Шаулића, за "Новости", о пресуди суда у Гитерслоу Турчину Алсану Левенту

Д. МАТОВИЋ

22. 01. 2022. у 11:17

КАД ме неко пита како сам преживео, кажем му - не знам. Ако ме упита како сам и како се осећам, одговорим му опет са не знам.

ДУБОКО У МЕНИ САМО ТУГА И БОЛ: Слободан Стојадиновић, кум Шабана Шаулића, за Новости, о пресуди суда у Гитерслоу Турчину Алсану Левенту

Чини ми се да бих хиљаду одговора дао, а не могу да дам ниједан. Тешко ми је. Сада још теже. Три године сам чекао праведну одлуку суда, али Алсан Левент је само опоменут за два живота која су његовом кривицом угашена и трећи који је заувек скрхан. Очекивао сам најстрожу казну, да буде пример другима како треба да се понашају у саобраћају, да се не бахате. Дубоко у мени остају само туга и бол.

Овако за "Новости" Слободан Стојадиновић, кум Шабана Шаулића, коментарише пресуду немачког суда у Гитерслоу по којој је Левент, који је 17. фебруара 2019. изазвао саобраћајну несрећу недалеко од Билефелда, у којој су животе изгубили некрунисани краљ народне музике и његов клавијатуриста Мирсад Керић, осуђен на три године и три месеца затвора. Стојадиновић је у тренутку несреће био у колима са певачем и клавијатуристом.

- Од тада не знам како да кренем. Не умем да нађем пут - каже нам Стојадиновић.

- Теше ме да време лечи све. Ране на мојој души су неизлечиве. Године сам проживео уз Шабана. Много ми недостаје мој кум и пријатељ.

Турчин је тада возио без дозволе, и то 160 километара на сат, упркос томе што је на тој деоници дозвољено само 80, а на све то био је пијан. Не теши Стојадиновића то што је у Немачкој најстрожа казна за несавесне возаче четири године, а Левент је осуђен на три године и три месеца.

- Не могу да верујем да неко ко је одговоран за смрт два човека буде осуђен на три године затвора. За покушај убиства, код нас, људи добијају толике казне - каже Стојадиновић.

- Боље је што нисам био на изрицању пресуде. Сломило би ме. Не знам како бих реаговао да сам видео Левента уживо. Плашим се тог човека да видим.

Слободан, који деценијама са породицом живи у Бечу, у Гитерсло није путовао зато што је био заражен вирусом корона:

- Био сам позитиван. Психолог, кога редовно посећујем од несреће, издао ми је потврду да не смем да се сретнем са Левентом. Никад нисам видео тог човека, нити желим да га видим.

Шаулићев кум још размишља да ли да се жали на пресуду суда у Гитерслоу. О томе се консултује са адвокатом.

- Не знам да ли би жалба уродила плодом - вели Стојадиновић.

- Максимална казна је четири године. Шта бисмо тиме добили? Уколико се, ипак, Мирсадова супруга одлучи на тај потез, подржаћу је.

Сећање Стојадиновића на изгубљеног пријатеља и кума је болно, али живо. Као да су се пре неколико дана растали.

- Срећан сам што сам познавао Шабана - каже за наш лист.

- Тридесетак година смо се интензивно дружили. Није било лако бити његов пријатељ. Шабан није дозвољавао свакоме да му се приближи. Његови пријатељи морали су да га разумеју и да умеју да га прате. А, то није било лако.

Стојадиновић је годинама наступао на Шабановим концертима:

- Шабан ми је написао неколико песама. Нисам имао амбицију да самостално градим музичку каријеру. Сигуран сам да би му било драго и да би ми помогао у томе, али мени је било драже да га пратим на концертима.

Хиљаде километара су Шабан и Слободан прешли заједно и до кобног дана никада им се ништа лоше није догодило.

- Све је некако било чудно, још од наступа који је имао те ноћи - каже Слободан.

- Био је нервозан, желео је да што пре кренемо у Београд. Договорили смо се да одспавамо сат времена у хотелу, да га пробудим у 6.15 да се спремимо и кренемо на аеродром. Позвао сам га три минута касније. Био је испред мојих врата, љут што га нисам на време пробудио.

Никад раније није био такав. Имали смо још три сата до полетања авиона, а он се понашао као да каснимо. Говорио ми је да морам да будем тачан ако хоћу да будем звезда.

Одговорио сам да ме то не занима и да ми је довољно то што је он звезда. Све му је то јутро сметало, и аутомобил који је био мало даље паркиран.

Чим су ушли у ауто, Слободан је, како каже, заспао.

- Љутило ме је што ме тако провоцира - говори нам.

- Рекао сам себи да морам да спавам и да се не расправљам. Шабан није дозвољавао да други буде у праву. Не сећам се судара, спавао сам. Од силине ударца, гепек ме је набио скроз напред, код Шабана, који је седео на сувозачевом месту. На Мирсада је пао синтисајзер, од ког је задобио тежак ударац у главу. Неколико пута сам падао у несвест и будио се. Било је језиво гледати како доктори покушавају да оживе Мирсада. Шабана нигде нисам видео. Питао сам где је, а лекари хитне помоћи су ми рекли да га возе у другу болницу. Тада сам се опет онесвестио. Од тада сам, чини ми се, као у неком бунилу. Не могу да се помирим са чињеницом да сам изгубио кума и пријатеља.

БАХАТИ ВОЗАЧИ

- УБИЈА ме путовање, имам рано ујутру авион, а место где певам буде удаљено и по 200 километара. Када слетим, сачека ме нека будала која се, с опроштењем, гузичи што има јак ауто и крене по гасу. Аман, човече, пусти, полако, смири се, иовако сам истраумиран - често је говорио Шаулић.