ВЕЛИКА ИСПОВЕСТ АЛЕНА ИСЛАМОВИЋА: Цео живот волим само једну жену - "Маријана је била уз мене кад сам био нико и ништа"

Новости онлајн

01. 12. 2021. у 09:51

ЈЕДАН од најбољих музичара свих времена Ален Исламовић цео живот воли само једну жену.

ВЕЛИКА ИСПОВЕСТ АЛЕНА ИСЛАМОВИЋА: Цео живот волим само једну жену - Маријана је била уз мене кад сам био нико и ништа

Фото: Принтсцреен/Јутјуб

Чувени певач "Бијелог дугмета" отворио је душу за Хит и испричао многе непознате детаље из своје бурне прошлости.

Иако је у данима највеће славе могао да буде с којом год женом је хтео, он је и тада и сада волео само једну - своју Маријану. Њих двоје су у браку већ 42 године и имају ћерке Уну (34) и Лару (27).

Рокер је љубав свог живота упознао док је био анонимни музичар, а жена је била уз њега када је пролазио кроз све успоне и падове.

- Маријану сам упознао кад је она имала 16 година, а ја 22. Био сам нико, само локални певач у групи "БАГ". Нас двоје смо све ове године заједно пливали кроз све буре и трудили се да опстанемо и сачувамо свој мир. Била ми је највећа подршка кроз све што сам прошао и у свим одлукама које сам доносио, а оне су некада биле болне и неизвесне. Брак је компромис, мирна лука и треба га знати сачувати - почиње Исламовић своју животну причу и додаје да размишља да све оно што је преживео једног дана преточи у аутобиографију:

- Кроз музику сам упознао разне људе. Од болесника, наркомана, лопова, криминалаца, па све до неких дивних људи који су ми сада дугогодишњи пријатељи. Сви они ће се наћи у мојој књизи која ће се звати "Моје долине сећања".

Деда и унуци

Са Маријаном има две ћерке, које су му подариле унучиће, па данас највише ужива у времену које проводи с њима.

- Уна је завршила факултет економије, угоститељства и туризма и има двоје деце, сина Дина и ћерку Алину, којој ускоро славимо први рођендан. Моја млађа ћерка Лара завршила је економију, туризам и управљање људским ресурсима и ради за америчку фирму. Има сина Давида и добро јој иде у животу. Учим да будем деда и није нимало једноставно. Унуци воле да се возе са мном на чамцу, да пецају и играју фудбал. У Бихаћу имају своје дечје игралиште које је препуно разних играчака, љуљашки, лопти, камиона... Када им изнесем играчке у двориште, онда тек крене лумперај! Све то што сам им изнео заврши у базену и ето деди посла - прича Исламовић и додаје да је увек био посвећен отац, иако је због посла често био одсутан од куће:

- Мојим ћеркама никада није била отежавајућа околност то што им је отац јавна личност. Оне су одмалена научиле како треба да се боре кроз живот и да сачувају породицу. Моје турнеје јесу биле напорне, али сам се трудио да сваки слободан тренутак проводим са њима, тако да им није фалило ни летовања ни зимовања, ни путовања...

Ален се бави музиком још од средње школе. Професионалну каријеру почео је у групи "Дивље јагоде", а врхунац у музичком смислу достигао је као члан "Дугмића".

- Одрастао сам у радничкој породици. Отац је хранио, школовао и облачио три сина и ћерку, а мајка је била домаћица. Живели смо на периферији Бихаћа. У близини наше куће налазило се велико пољопривредно имање на којем је мој отац био шеф, а ми смо ту узгајали паприку, парадајз, лук, краставце. Пошто је отац радио од јутра до мрака, мајка је била та која је водила бригу о нама. Тата би нам се посветио недељом и тада би нас због доброг владања и слушања мајке водио на ћевапе у чувени градски ресторан "Павиљон" - присећа се чувени певач, који је имао лепо и безбрижно детињство:

- Као клинац сам са својом генерацијом највише волео да се играм жмурке, јер кад се сакријем ни двогледом нису могли да ме пронађу. Наше играчке су биле стреле, праћке, копља, дрвени пиштољи... Ноћу смо се окупљали и крали комшијско воће; шљиве, јабуке, грожђе, крушке... Било је то једно право 'радничко одрастање', јело се оно што би мајка припремила и нико се није жалио на храну.

Први дан у школи

Наш саговорник се са посебном емоцијом сећа времена које је провео у основној школи.

- Првог дана у првом разреду мајка ме је средила и одвела на наставу. После пријема код учитељице у дворишту и прозивке остао сам са мени непознатом децом, јер су моји другари били распоређени по другим одељењима. И тада ме је ухватила нека паника. Први час сам некако издржао, а други сам побегао кући главом без обзира. Мајка се шокирала када ме је видела на вратима. Нисам добио батине, али сам следећи дан морао да однесем чоколадицу учитељици и да јој се извиним - прича Ален, који је као и сваки дечак више волео спорт од учења:

- На часовима физичког сам давао свој максимум и тако сам извлачио просек оцена. Из физичког сам имао петицу, а из математике двојку. Када сам савладао фудбал, играо сам и са старијима од себе, по киши, сунцу и снегу. А стони тенис сам почео да тренирам у седмом разреду основне школе и већ у осмом сам се нашао у младој репрезентацији Босне и Херцеговине.

Посадио сам 2.000 стабала лешника

Ален се у слободно време бави и пољопривредом.

- Посадио сам 2016. око 2000 стабљика лешника и за неколико година би требало да дође тај велики род у тонама. Земља ми је остала од оца, а пољопривреда је чудо и лепа занимација. И моја жена је доста земље наследила од свог оца, па смо одлучили да не стоји безвезе, него да ту нешто посадимо што ће и нашим унуцима добро да донесе, јер лешник рађа чак и до 80 година.

Мада је волео спорт, музика је постала његова највећа љубав и животни позив.

- Старији брат је донео гитару у кућу. Свирао је десетак дана и оставио је, па сам је касније ја узимао и с њом одлазио са друштвом. Цурице су нам радо прилазиле и слушале нас. Тад је "Шошана" била велики хит, свирали смо је по сто пута за вече. Када сам схватио да се девојчице не скупљају око нас док играмо фудбал већ када чују гитару, све ми је било јасно. Решио сам да се држим гитаре и научим да свирам што више песама - присећа се Ален, који је са другарима из средње школе основао први бенд:

- Свирали смо 100 најпопуларнијих песама у то време. Инструменте смо добили од Техничке школе: бубањ, гитаре, појачало и микрофон. Сваког дана после наставе смо остајали по неколико сати и вежбали у учионици, све док нас чистачица не би отерала кући. Суботом увече смо свирали на игранкама. Ја сам био певач у том бенду и особа задужена за скидање песама. То је био најлепши период средње школе.

(Информер)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)