ПОЗИВАО СРБЕ ДА СЕ САБЕРУ И РАЗАБЕРУ "Новости" откривају: Како ће изгледати спомен-биста академика Дејана Медаковића

ДА је с пролећа 1941. године матурант Карловачке гимназије Дејан Медаковић прихватио размишљање свог оца Ђорђа да се из тек злокобно успостављене Независне Државе Хрватске (НДХ) породично преселе у Италију, можда би се ових дана гимназија у Фиренци, а не она наша најстарија, најважнија и најлепша у Карловцима, припремала за свечаност откривања бисте академика Дејана Медаковића.

Приватна архива

Срећом, матурант Медаковић знао је тачно шта жели: "Оче, ја сам четири године провео у Карловцима. Овде су сви моји пријатељи: школски другови Михиз (касније венчани кум, прим аут.), Кораћ, Стојан Суботин, уважени катихета и разредни старешина Глиша Микић... Шта ја имам да тражим у Италији?"

Фото: Приватна архива

Управо ове речи, изговорене са огромним жаром младића пред којим је тек почео да вијуга животни пут, биле су довољне да се комплетна породица Медаковић, уместо у Италију, запути у избеглиштво у Београд.

Медаковићи су једна од најугледнијих породица која је у континуитету од неколико векова оставила дубок траг у српској култури, политици, науци и уметности, у простору од Лике, преко Загреба, Вуковара, Новог Сада, Сремских Карловаца па до Београда.

Наведену породичну анегдоту о пресељењу у Италију, а најпре у Трст, поверио нам је Павле Медаковић, академиков син и познати српски диригент, не скривајући узбуђење поводом предстојеће свечаности у холу Карловачке гимназије, најлепше и најстарије у Српству (1791) где ће бити откривена споменбиста његовом оцу на дан када се пре тачно

Постављање бисте у холу некадашње школе у подножју степеништа које вијуга у свечану салу, како нам је казао Бранко Стојков, директор Карловачке гимназије, симболичан је академиков повратак у гимназијске дане и у Карловце које је до краја живота наставио често да походи и као њихов почасни грађанин.

Фото: Приватна архива

Колико је волео овај град чаробне лепоте и историје, сведочи и реченица у "Ефемерису": "Сањам моје Карловце".

Биће то прва од укупно три бисте које ће недавном одлуком на завршној седници Одбора установљеног поводом обележавања века од рођења академика Дејана Медаковића (1922-2008), а под председавањем министарке културе Маје Гојковић, осим у гимназији бити постављене и у Вуковој задужбини и Српској академији наука и уметности.

Фото: Приватна архива

Све три су реплике бронзане статуе високе 37 центиметара коју је 2006. године угледни македонски вајар и академик МАНУ и САНУ Томе Серафимовски (1935-2016) даровао свом вишедеценијском пријатељу Дејану Медаковићу.

- Мом оцу је та биста била веома драга и све до ових дана она је украшавала наш породични дом. Сматрам, ипак, да би требало да буде доступна и нашој широј јавности те сам одлучио да је поклоним Матици српској, нашој најстаријој институцији књижевности, културе и науке у Новом Саду, коју је мој отац веома уважавао и био њен дугогодишњи посвећени сарадник и руководилац истраживања у области историје уметности - најављује Павле Медаковић који је и један од чланова Одбора за обележавање века од рођења његовог оца.

Истиче наш саговорник и да му је срце пуно због поштовања које је током целе прошле године, поводом стогодишњице рођења, указано његовом оцу. Свечане академије приређене су у САНУ и у Карловачкој гимназији, а Матица српска уприличила је целодневни округли сто, а свечаност није изостала ни у матичиној Галерији. Покрајинска влада и Архив Војводине објавили су сабрана академикова дела, а реч је о чак 46 наслова.

Фото: Приватна архива

Својим импозантним стваралаштвом показао је да је најважније бити одан своме народу, његовој култури, те афирмацији и повезивању те културе са светом. У фокусу његовог научног рада била је српска барокна уметност, културна историја Срба 18. и 19. века, а бавио се и немањићким периодом, као и историјатом и уметничким наслеђем манастира Српске православне цркве. За свој опус добио је висока признања у својој држави, али и у Аустрији, Немачкој и Мађарској.

Истицао је да се српски народ "мора сабрати и разабрати. Сматрао је да је наш историјски суноврат почео 1. децембра 1918. када је Србија ушла у заједничку државу са Словенцима и Хрватима: "Улазак у ту државу је био трагедија за Србију, јер је у њу унела све што је до тада створила, цео свој идентитет, своју личну карту. Била је поштована, на победничкој страни и веровала је да сви хоће исто: заједничку братску државу. А то се показало страховито наивно!

Изражавао је Дејан Медаковић и дубоко уверење да су даровити млади људи велика нада српског друштва, као и да је одлазак младих образованих кадрова изван земље, права национална трагедија, те да су Срби у тако тешком стању да су изгубили право на - песимизам.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације