МИНА ОДАНА ОЦУ И СРПСКОМ РОДУ: Да није било Вука и ње, изгубили бисмо народну културну баштину

ПРОУЧАВАЈУЋИ годинама лик и дело Вука Стефановића Караџића, професор Светлана Мартић, која у Бечу предаје српски језик нашој деци, схватила је да би његов реформаторски пут био компликованији и другачији, да га све до смрти није у раду пратила ћерка Мина или како ју је из милоште звао Минка.

Мина Караџић, рад бечког сликара Г. Декера, 1847.

Помагала му је у превођењу српских народних умотворина на немачки, водила целокупну преписку са око 300 важних личности у тадашњој Европи, међу којима су Ранке, Каниц, браћа Грим, Гете, Његош, кнез Милош Обреновић, Милица Стојадиновић Српкиња, Бранко Радичевић, црногорски кнез Данило...

Фото: Приватна архива

Ћерки Вука Караџића, Светлана је посветила књигу "Певам дању, певам ноћу - Писма Мини Караџић", коју је превела на немачки. Друштво које је основала носи Минино име.

Учествовала је у установљавању награде "Вилхелмина Мина Караџић" за врхунска остварења у области културе. Круна рада професорке Матић на пољу очувања српског језика и нашег културног и националног идентитета је изложба о Мини, жени која је ишла испред свог времена, а која ће бити отворена 21. априла у Конзулату Србије у Бечу.

- Уз Катарину Ивановић, Мина Караџић је српска сликарка, преводилац и књижевница која је оставила велики траг у српској уметности и култури - каже Мартићева за "Новости". - Учествовала је у грађењу мостова између Срба и Аустријанаца. Рођена Бечлијка много је учинила за матицу. Да није било Вука и Мине, изгубили бисмо културну баштину. Не бисмо имали српску народну поезију, умотворине, бајке, пословице, то предивно ткање и преплитање српског језика, слова и гласа, песме и приче, лирског и епског.

Фото: Приватна архива

Угледна списатељица, ауторка седам књига различитих жанрова, Светлана Мартић је осмислила необичну изложбу. Минин живот није предочила на уобичајен начин, по хронолошком следу архивских података, већ су на паноима исписана писма Мини.

- Мини су писма много значила. Тако је комуницирала са рођацима и пријатељима. Епистоларно обраћање се може означити као једно од битних обележја њене личности - говори Светлана.

Фото: Приватна архива

На паноима, чији је изглед осмислио дизајнер Душан Борисављевић, нижу се топли и нежни текстови. Светлана се поставила и као пријатељ, и као Минина мајка, и као дете, другарица, сарадница и савременица. Истовремено, они су пуни историјских чињеница, мало познатих података, цитата.

- Мина је имала бриљантан ум, проницљиве погледе, привлачила је пажњу - каже ауторка изложбе. - Ценили су је сви Вукови пријатељи, међу њима и Његош. Волела је оперу, радо одлазила у позориште, најчешће у пратњи Лудвига Аугуста Франкла. Често је свирала клавир, увек кад су им у посети били Бранко Радичевић и Ђуро Даничић. Јернеј Копитар јој је био посебно наклоњен. С 15 година је почела да учи очев језик, да би осим немачког, француског, енглеског, руског, знала и српски!

Фото: Приватна архива

Писала је Мина и љубавну поезију, водила дневничке записе о револуцији 1848. у Бечу, слушала гусларе, сликала живописне пределе, записивала обичаје.

- Мина је у Берлину 1854. превела српске народне песме и приповетке на немачки, али их, нажалост, није објавила под својим именом - прича наша саговорница. - Уступила их је Лудвигу Аугусту Франклу, аустријском песнику, који јој је у знак захвалности посветио књигу под називом "Гусле".

Мина је била са оцем до краја његовог живота. Непосредно пред смрт, како је записао Вуков пријатељ Александар Сандић, обратио јој се речима: "Мино, соколе, да ми је сад да се напијем воде са Иванбегових корита, чини ми се, намах оздравио бих. Кћи му Мина чашу воде донесе. Испи је у сласт. Погледа по соби: запе очима за красне гусле јаворове... Клону главом на узглавље и мислиш заспа."

У споменару је Мина написала како јој је Бранко Радичевић написао песму: "Беше то на Бадњи дан 1849. Вук је гостио своје знанце и пријатеље, а један од тијех донио је мени на дар књижицу споменицу. Ја заредих да ми сваки од гостију што у њу упише, па дођох и на Бранка. Док се окренух, а Бранко већ написао 'Певам дању, певам ноћу...'"

На једном паноу се налази и шта је разочарани Радичевић написао Даничићу након сазнања да ју је отац верио с руским лекаром Флором Огњевом: "Ако не лажем, ово ће бити Минин муж. Кажу да је и њега Бог створио: може бити душу, али тело - не." Иако је Мина пристала на веридбу, она је због породичних несугласица раскинута. Будућег супруга Алексу Вукомановића, угледног професора у Лицеју, упознала је 1856, али тај брак је, нажалост, кратко трајао. После смрти мужа, остала је сама са сином Јанком, који је завршио војну академију у Петрограду. И њега је заувек изгубила.

Фото: Приватна архива

- Остала је сама са делима и заоставштином свог оца, чији је чувар била до крај живота - каже Мартићева. - Сређивала је списе, писма и све друго што је остало. Очеву заоставштину поклонила је Краљевини Србији. Венула је као цвет, имала финансијских проблема, све до смрти 12. јуна 1894. Сахрањена је у гробу свог мужа, о трошку Србије, на Ташмајдану у Београду.

Фото: Приватна архива

Почетком 20. века њихове кости заједно са синовљевим су пренете у Савинац код Горњег Милановца где су сахрањене у крипти породичне цркве Вукомановића. У Бечу је 2021. постављена спомен-плоча њој у част.

Препоручујемо

Галерије

0 32

СЕЛО ЛЕГЕНДИ И КАРАЏИЋА: Вук и Радован потичу из истог места, пећине и камен крију посебну причу (ФОТО)

10. 12. 2021. у 11:35

Злочин

0 16

СРПКИЊА (36) УБИЈЕНА У БЕЧУ: Тело пронађено у стану где је живела са сином и супругом

13. 05. 2021. у 22:09

Политика

14 6

НЕСВАКИДАШЊА ИНИЦИЈАТИВА У АУСТРИЈИ: Срби одбијени, а Босанци би да буду мањина

17. 08. 2020. у 08:05

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације