РЕВОЛУЦИОНАР ИЗ "ЧАЂАВЕ МЕХАНЕ": Библиотека у Кикинди обележила 200 година од рођења великог мађарског песника Шандора Петефија

ЖИВОТ, песништво, љубавни занос, револуционарни ставови и вечита тежња ка слободи били су довољна инспирација двема библиотекаркама Народне библиотеке "Јован Поповић" у Кикинди да приреде изложбу "Слобода и љубав" посвећену најпознатијем мађарском песнику Шандору Петефију. Сећање на њега Кристина Ембер и Дуња Бркин Трифуновић оживеле су поводом 200-годишњице његовог рођења.

Фото: Р. Шегрт

Захваљујући изложби многи су сазнали да чувена песма "На крај села чађава механа" није народна, као и романса "Идем шором низ улицу", већ је аутор тих стихова баш Шандор Петефи, најпознатији мађарски песник. Његово крштено име је Александар Петровић, од оца Србина из Мађарске и мајке Словакиње. Он је из узорне православне породице из Баје, у данашњој Мађарској, која се у 18. веку доселила у Кишкереш, где је рођен. Његов прадеда Арон Петровић био је трговац, а деда Димитрије вајар.

- Његов отац Стеван Петровић био је сналажљиви предузетник. Када се 1818. оженио Маријом Хруз, слушкињом словачког порекла, доселили су се у Кишкереш. Ту је 1823. рођен највећи лиричар мађарског песништва Шандор Александар Петровић. Није волео да се истиче његово племићко порекло, јер је то супротно слици о њему као "сину народа". Захваљујући породичним приликама, започео је школовање у петој години. Похађао је девет различитих школа и био је одличан ђак - преноси Ембер.

Финансијски крах породица је доживела јер је Петефијев отац јамчио за посао свог рођака, али када је 1838. Дунав поплавио читаву област, обојица су доживела банкрот. Тада петнаестогодишњи будући песник упознаје немаштину и беду.

- Те године кренуо је у Пешту и почео да служи у Народном позоришту. Потом се пријавио у војску, али се разболео, па су га октобра 1841. отпустили. Вратио се школовању у Папу, у данашњу Мађарску. Са једва 18 година постао је путујући глумац и почиње да пише песме. Прва је била "Винарија" и објављена је под именом Шандор Петровић. Презиме Петефи први пут је употребио у новембру 1842. године испод песме "У домовини" - наводи Ембер.

Само две године касније живот га је потпуно везао за Пешту, где убрзо постаје помоћни уредник. Ту доживљава и прву љубав, али девојка у коју се заљубљује, Етелка Чапо, иако има свега петнаест година, изненада умире.

- После годину и по претакања туге у риме, на једном балу упознао је своју будућу супругу Јулију Сендреи. Просио ју је више пута, али га је њен отац увек одбијао. У међувремену се напрасно био заљубио у једну тада познату глумицу, па ју је чак и запросио, али је одбијен. Заљубљена Јулија му је све опростила, постала његова супруга и 1848. родила сина Золтана - казује Кристина Ембер, виши дипломирани библиотекар.

За време кратког живота, од свега 26 година, написао је близу хиљаду песама на мађарском језику, од којих је око 850 остало за младе нараштаје. Најпознатије су преведене на многе друге језике, а народни говор је унео у књижевност.

- Иако је званична критика са жестоким одбијањем дочекала Петефијеве песме, сматрајући да његова поезија личи на скрнављење и вулгаризацију песничких вредности, он је самоуверено ишао својим путем. Први је у мађарској књижевности фолклорну поезију подигао на уметнички ниво. У поговору књиге "Изабране песме" наводи се да су његове главне идеје биле слобода за све народе, правда, права потлачених и политичка независност мађарског народа. Његову поезију прожима снажно осећање љубави према слободи. Иван Ивањи у поговору књиге "Слобода и љубав" истиче да Петефијево дело можемо поделити на три тематска циклуса: о завичају, љубави и слободи - преноси Дуња Бркин Трифуновић, дипломирани библиотекар.

Песник и такође револуционар Јован Поповић о Петефију је писао да је песник који није жалио живот, није рачунао хоће ли његови стихови доживети вечност, него је све дао народу и борби, песник дубоко емотивних акцената љубави и чежње, сликар природе своје домовине, пророк олује што ће збацити окове, певач највеће борбе свога народа за слободу, борбе која је пламтела у Европи угушених устанака. Доживео је трајност иако је своје стихове слао да гину за највеће идеје, као што је и сам погинуо за њих у револуцији 1849. са свега 26 година.

- Први превод Петефијеве песме на српски језик објавио је Јаков Игњатовић 1855. године, а песму "Разорена чарда" превео је Јован Јовановић Змај. Иван Ивањи наводи да су први преводиоци Петефијевог стваралаштва били Змај, Лаза Костић и Благоје Бранчић, а касније Јован Поповић, Младен Лесковац и Богдан Чиплић, па Данило Киш, Вељко Петровић, Сава Бабић и Иван В. Лалић - набраја Бркин Трифуновић.

Foto: Фото: Р. Шегрт

POGLEDAJ GALERIJU

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације