Репортаже

ТУЖНА СУДБИНА ЕДУАРДА АЈНШТАЈНА, КОЈИ ЈЕ ЈЕДИНИ НАСЛЕДИО ОЧЕВУ ГЕНИЈАЛНОСТ: У сусрет рођендану легендарног Нобеловца

В. Црњански Спасојевић

01. 03. 2023. у 15:40

ЉУДИ попут нас, који верују у физику, знају да је разлика између прошлости, садашњости и будућности само илузија, колико год била упорна, написао је славни физичар и Нобеловац Алберт Ајнштајн породици Микела Бесоа, најбољег пријатеља. За две недеље, 14. марта, навршиће се 144 године од рођења овог великог и ексцентричног научника, чије породичне тајне последњих година полако излазе на видело.

ТУЖНА СУДБИНА ЕДУАРДА АЈНШТАЈНА, КОЈИ ЈЕ ЈЕДИНИ НАСЛЕДИО ОЧЕВУ ГЕНИЈАЛНОСТ: У сусрет рођендану легендарног Нобеловца

Човечанство је донедавно било највише заинтригирано питањем колики је стварни удео Милеве Марић, његове прве жене, у дефинисању теорије релативитета, и да ли јој је неправедно ускраћена Нобелова награда. Међутим, пажњу све више побуђују Ајнштајнова деца.

Пре свега Лизерл, која се родила као његово и Милевино ванбрачно дете и чија је судбина до данас неразјашњена. Верује се да је умрла у епидемији шарлаха, 1903. године, али њен извод из књиге умрлих не постоји, као што се не зна ни да ли је усвојена, о чему такође постоје спекулације. Лизерл је, иначе, рођена на Светог Саву, 27. јануара 1902. у Новом Саду, у Милевиној родитељској кући, а крштена у манастиру Ковиљ као Љубица.

Историчарка Радмила Милентијевић својевремено је објавила да су Лизерл усвојили Милевина пријатељица Хелена Савић и њен муж Миливоје, чија је кћерка Јулка наводно претходно преминула. Међутим, Јулкин син др Милан Поповић је ово демантовао.

Једнако колико и Лизерлином судбином, Ајнштајнови биографи баве се све више и судбином његовог најмлађег детета - Едуарда, рођеног 1910. године у Цириху. Едуард је боловао од шизофреније и умро у циришком психијатријском азилу Бургелци, 1965. Био је Ајнштајнова непреболна рана, јер је отац у њега полагао много више наде него у старијег сина Ханса Алберта. Не само да је Едуард показивао исту врсту генијалности, већ је и физички личио на родитеља.
Дечак је са шест година читао Шекспира, а убрзо и Канта, Шопенхауера и Платона. Имао је само четири године када су се Милева и Алберт разишли, а девет када су се и званично развели. Обојица дечака су ово тешко поднела. Остали су са мајком.
Како је одрастао, Едуард се све више интересовао за психијатрију, посебно за рад Сигмунда Фројда. Због тога је студирао медицину све док није, 1932. године, хоспитализован. Пре тога је покушао да се убије, наводно због неузвраћене љубави. Већ на прве, изузетно инвазивне методе лечења, јако лоше реагује, а убрзо му је постављена и дијагноза шизофреније.

Алберт Ајнштајн се дуго са сином дописивао на високом интелектуалном нивоу, уз оштру размену аргумената и контрааргумената. У једном писму 1930. године написао му је: "Живот је попут вожње бицикла. Да би одржавао равнотежу, мораш стално да се крећеш."
Директор Ајнштајновог архива Ханоф Гутфројнд тврдио је како је велики научник изузетно уживао у синовљевим писмима, "не само због његовог дара за писану реч, већ и због дубине његових мисли".
Едуард је, међутим, све теже подносио терет очеве славе. Говорио је: "Тешко је имати толико важног оца, јер се осећаш неважним и безначајним." И:" Можда једини проблем од ког је мој отац икад одустао, био сам ја."
Зна се да су Едуардова болест и хоспитализација тешко пали Алберту, али није познато колико често му је одлазио у посету. У једном писму он наводи: "Префињенији од мојих синова, онај ког сам сматрао истинским наследником своје природе, разболео се од неизлечиве менталне болести".
Извесно је да се после 1933. и успона фашизма више нису видели, јер Ајнштајн, гостујући професор на Принстонском универзитету, не може да се врати у домовину. Његова друга супруга Елса тврдила је да је синовљево здравствено стање много бринуло њеног мужа и да је, наводно, планирао да га доведе у Америку, али је рат то спречио.
Милева, која је једина бринула о Едуарду, умире 4. августа 1948. После тога о њему се више не стара нико, па он скончава, сам и напуштен, у азилу, у ком је до смрти радио као болнички баштован, у педесет петој години.

Едуарду Ајнштајну је мултимедијални уметник Душан Јововић посветио једну просторију на сјајној интерактивној изложби на Петроварадину "Милева: ми смо стена". Поред породичних фотографија, на зиду су изложени и стихови једне Едвардове песме:

УСАМЉЕН СВРШЕТАК

Наслутите како усамљен мрем,

без гласа нестајем,
ни у једну кору траг о себи не урезујем.
Што посејах,
ветрови одуваше.
Што заградих,
хитар поток однесе.

Наслутите како усамљен мрем,

и како ми срам
сав ослонац мој,
све моје одузе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

БЕСПЛАТАН ПАДЕЛ НА ЧУБУРЦУ! ФОНДАЦИЈА МОЗЗАРТ ОТВАРА ЈОШ ЈЕДАН ТЕРЕН У ЧУВЕНОМ ПАРКУ

Друштво

0 10

БЕСПЛАТАН ПАДЕЛ НА ЧУБУРЦУ! ФОНДАЦИЈА МОЗЗАРТ ОТВАРА ЈОШ ЈЕДАН ТЕРЕН У ЧУВЕНОМ ПАРКУ

ЧУБУРСКИ парк од понедељка ће бити богатији за још један спортско-рекреативни садржај – падел терен!

11. 05. 2024. у 16:00

8, 11 или 12 дана авионом на АФРИЧКОМ МЕДИТЕРАНУ већ од 380 €. Откријте!

Друштво

0 5

8, 11 или 12 дана авионом на АФРИЧКОМ МЕДИТЕРАНУ већ од 380 €. Откријте!

МЕСТО где пустињски пејзажи оживљавају авантуристички дух, а Средоземно море позива на потпуно опуштање.

13. 05. 2024. у 11:46

АКО НЕКОМ ПОЗАЈМИТЕ ОВУ КЊИГУ, НЕ ОЧЕКУЈТЕ ДА ВАМ ЈЕ ВРАТИ!

Друштво

0 0

АКО НЕКОМ ПОЗАЈМИТЕ ОВУ КЊИГУ, НЕ ОЧЕКУЈТЕ ДА ВАМ ЈЕ ВРАТИ!

Спремите се за путовање кроз тамни подземни свет за који до сада нисте знали.

09. 05. 2024. у 11:33

БЕЛЕЗИ УДАРНИЧКОМ РАДУ: Некадашњи бригадири данас постављају плоче дуж пруге Београд Бар

БРИГАДИРИ данас обележавају велику годишњицу - пола века Омладинске радне акције (ОРА) "Београд - Бар", и то путовањем јубиларног "Бригадирског воза" из престонице према Пријепољу. Некадашњи бригадири који су од 1971. до 1975. године градили пругу Београд - Бар пошли су трасом на коју су пре 50 година ударнички радили с намером да на местима где су била акцијашка насеља: на железничким станицама у Косјерићу, Чајетини и Пријепољу, поставе спомен-плоче.

10. 05. 2024. у 09:18