ОКО МЕНЕ СУ ГОРЕЛА ТЕЛА: Исповест Тамаре коју су секунде спасиле од смрти у експлозији у Бејруту

Д. САВИЋ

петак, 07. 08. 2020. у 10:00

ОКО МЕНЕ СУ ГОРЕЛА ТЕЛА: Исповест Тамаре коју су секунде спасиле од смрти у експлозији у Бејруту

Приватна архива

СА две другарице у срцу Бејрута, у Мар Микаелу, популарном месту за изласке, око шест по подне седела сам у башти ресторана "Брос".

 Улице су биле препуне људи, а нас три смо коментарисале графите на зиду прекопута, а онда се и сликале испред њега. Ни слутила нисам да ће за неколико тренутака нестати и он и све око нас.

Овако млада Либанка Тамара Хомси (22) описује, за "Новости", секунде пре експлозије која је разорила добар део њеног родног Бејрута, у који се управо вратила из Бостона, где студира, пошто је избегла тамошњу тешку епидемију вируса корона.

- Завршавале смо обед, када смо чуле снажан ударац. Помислиле смо да је бомба па смо зграбиле ствари и појуриле према месту где су ми кола била паркирана. Али, једва да смо начиниле пет корака, кад се десила нова, много снажнија и разорнија експлозија.

Следеће чега се сећа било је, каже, да лежи на плочнику.

- Силина удара ме је бацила на земљу. Гледала сам се и опипавала, проверавала да ли сам добро, а онда сам звала пријатељице. Било је толико прашине у ваздуху да нисам видела ни неколико центиметара испред себе - описује сцену са улица Бејрута Тамара. - Пипала сам кроз рушевине, тражећи телефон, јер сам знала да нам је то једино средство за спас. Онда сам кроз прашњави ваздух угледала моје другарице. Сари је низ лице текла крв, док је Ају ваздушни удар избацио из ципела, остала је и без наочара. Ишла је боса, али је од разбијеног стакла кога је било свуда по земљи, задобила посекотине по стопалима и једва је ходала.

Приватна архива

Тамара Хомси

Мар Микаел је био потпуно уништен. Ниједна продавница, зграда или кола нису остали цели, док су људи вриштали, преплашени за своје животе. Скоро ништа није остало од зида испред кога смо се час пре сликале. Стигле смо до мојих кола и схватиле да су потпуно уништена од експлозије. С ужасом смо схватиле каква би судбина задесила и нас три да смо, којим случајем, успеле да стигнемо до аута после прве експлозије - прича нам Тамара.

На све стране су, каже, лежала тела на улици. Мирис спаљених тела и крви испуњавао је ваздух.

- Нас три смо се загрлиле, захвалне што смо живе - каже Тамара.

Пешке су кренуле ка месту где су успеле телефоном да се договоре да их сачека пријатељ и одвезе до болнице. На путу су виделе много рањених, али и тела на улици око којих у паници ходају деца.

- Тела су одвозила војна возила, путеви су били прекривени стаклом и потпуно блокирани за саобраћај. Струјни далеководи лежали су на земљи. Заустављале смо се да помогнемо свима којима смо могле, чак ако је то значило само да позовемо помоћ.

Приватна архива

Испред зида који је нестао


На крају су стигле до кола којима су их пријатељи превезли у болницу.

- А тамо, слика је била још гора. У облаку задаха крви и рањених тела затекли смо огроман број рањеника. Чули смо јецаје људи који су тражили своје ближње, како нестале, тако и мртве - сећа се Тамара.

ТУГА И НАДА

ОСЕЋАЈ туге данас испуњава Бејрут, док жалимо за изгубљеним животима. Ипак, нада испуњава срца Либанаца, јер нација је солидарна, уједињена да помогне онима којима је то потребно, као и излечењу целе земље - закључује наша саговорница.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)