АМЕРИЧКЕ ЖЕЉЕ ИЛИ РЕАЛНОСТ: Да ли је Кина достигла врхунац?

Novosti online

11. 10. 2021. у 17:52

АНАЛИЗА објављена у два утицајна америчка медија тврди да је Кина у опадању, услед успоравања њене економије и да се суочава са притиском Запада.

АМЕРИЧКЕ ЖЕЉЕ ИЛИ РЕАЛНОСТ: Да ли је Кина достигла врхунац?

Фото: ЕПА/Депоситпхотос/илустрација

То су глупости укорењене у идеолошкој пристрасности и страху, тврди британски писац и аналитичар Том Фовди за РТ.

- Си Ђинпинг је у суботу одржао говор у част 110. годишњице револуције 1911. године. Иако ова држава није била почетак садашње Народне Републике, наслеђе ипак остаје важно за Кину јер је започела земљу на путу модернизације. Си је искористио годишњицу у знак сећања на оно што је описао као „национално подмлађивање Кине“ и поновио се по питању Тајвана, наводећи да је „поновно уједињење“ неизбежно и у најбољем интересу острва - наводи у тексту Фовди.

Он се осврнуо на текстове у часопису Форин аферс "Крај успона Кине - Пекингу понестаје времена за преуређење света" и "Кина је сила у опадању - и то је проблем".

- Који је аргумент аутора у оба чланка? Да „кинеска економија успорава“, да Запад постаје непријатељски настројен према Кини и гура је назад, те да је кинеска власт Сија сметња за њен успон. Затим се наставља са аргументом да ови фактори повећавају ризик од рата. Да ли је успон Кине завршен? Да ли је Кина достигла врхунац? Мислим да није. Пре свега, од када је противљење растућој сили значило да таква моћ аутоматски више није „у порасту“? Ово је бизаран аргумент. То је структурни процес међународних односа који, када се једна моћ повећа, силе "статуса кво" се осећају несигурно и настоје да одрже равнотежу. То је био чест случај у историји, у којој је свака „растућа сила“ наишла на отпор, без обзира на то да ли ће на крају успети или не. Узмимо за пример Краљевство Енглеску, која је прелазећи из средњовековне државе у модерну колонијалну у доба Тјудора, доживела отпор шпанског царства - пише Фовди.

Он каже да тај удар из Мадрида није значио да је Енглеска успорила сопствени развој, а навео је као пример и отпор Британаца успону САД током 19. века.

- Аутори такође наводе још један погрешан аргумент да Кина не успева јер је „одговорна за мере против ње“, што је честа мејнстрим медијска прича која се користи за стварање сагласности за оштру западну антикинеску политику. Аутори посматрају догађаје на начин на који их западне очи желе видети, не нужно онакве какви заиста јесу, и недостаје им историјско сагледавање чињеница. Управо тај недостатак размишљања открива логичку заблуду: да би Сједињене Државе прихватиле растућу Кину у било којим околностима, чак и да су под повлашћеним условима под њеном огромном моћи, која се протеже кроз огроман спектар политичких система, идеологија, економија и технологија. Они који износе овај лажни аргумент изостављају чињеницу да је успон Кине од 1978. до 2018. био условљен уверењем да ће се Комунистичка партија реформисати и на крају урушити, а не консолидовати, као што је се десило у Совјетском Савезу. 

Засљепљујуће очигледна геополитичка реалност је да Америка неће прихватити супарничку силу која умањује њену униполарну контролу "пакс американа", у којој ужива од 1991. године, а за коју верује да је неизбежна, логична и најпожељнија држава на свету.

Стога не чуди што су САД у складу с тим покушале демонизовати Кину и окренути савезнике против ње, а затим су користиле одговоре Пекинга овом процесу као додатни разлог за демонизацију.

Главни западни медији воле да кажу да се америчко сузбијање Кине дешава због Хонг Конга или Синђана... Али, не схватају како су се те ствари пропагирале, нити препознају да би, под било којим околностима, САД увек пронашле нешто да криве, нападају и демонизују растућу Кину - наводи се у чланку РТ.

Аутор критикује и тезе да Кина тежи да направи сопствени светски поредак и уништи амерички.

- Али то није оно што Кина покушава да уради. Кинеске намере су много уже и првенствено су повезане са економским и безбедносним питањима и иако је истина да би се драстично променила глобална равнотежа снага ако се те жеље испуне, САД не би биле унакажене, нити би се суочиле са исходом сличним СССР-у. Али питање и даље остаје, да ли је Кина достигла врхунац? Што се тиче детаља, ово је такође жеља. Кинеске војне и технолошке способности настављају да расту; ту нема назнака врхунца. Америчка морнарица сада званично признаје да Кина има највећу флоту на свету. Кинеска економија, упркос свим несугласицама око електричне енергије и некретнина, и даље по предвиђањима ће порасти 7-8 одсто у 2021. години, и наставља да извози на све већим нивоима јер стране инвеститоре пропаганда не одбија. Ако су прогнозе БДП-а благо снижене, исто је и за све остале. Звучи ли ово као земља која је достигла врхунац? И ништа друго није остало осим фрустрације? 

Коначно, противљење неколико одабраних земаља, које углавном настављају тражити економске везе с Кином, не изједначава се с падом или „врхунцем“. Ови погрешни закључци америчких „стручњака“ откривају највећи страх Вашингтона да се глобални однос снага брзо мења. Зато САД настоје да обуздају и осујете кинески успон на све начине: плаше се губитка хегемонистичког владања светом.

Аутори такође пропуштају поенту да се ствари у политици могу променити врло изненада или непредвидиво. Узмимо, на пример, питање Тајвана, које је у медијима било током викенда, с обзиром на то да је Си Ђинпинг ставио максималан нагласак на постизање свог мирног поновног уједињења са копном као део „националног подмлађивања“. Логично говорећи, ако Кина пронађе начин да с тим успе, тада би политичка моћ ове победе била довољна да се трајно промени глобална равнотежа снага и потврди кинески „успон“, уз понижавање Запада.

Наравно, на том путу постоји огроман број ризика, недостатака и могућности, али то служи и као упозорење да је Кину једноставно прерано отписати. Такви чланци укључују процес који се назива „одавање жеља“, где пројектују своје наде у кинески неуспех као стварност. Оно што сада видимо није пад Кине, већ исход који је увек чекао на путу којим је кренула. Глупо је претпоставити да Кина пропада само зато што се не развија на начин на који су идеолошке преференције Запада хтеле. Па како ће се ова важна и фасцинантна борба завршити? То је оно што не можемо рећи - наводи се у тексту РТ и додаје да је Кина далеко од врхунца и краја успона.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (3)