МАЈКА У ЖИВОТУ СРПСКИХ НАУЧНИКА: Колико су биле значајна инспирација наших највећих умова?

Свечовек

29. 01. 2022. у 14:04

МАЈКЕ великих српских научника, благотворно су и инспиративно утицале на своје синове да постану највећи научници света. То су мајке Михаила Пупина, Николе Тесле и Јована Цвијића. Њима данас можемо захвалити што се и сами можемо дичити људима који су у толикој мери допринели развоју светске науке на разним пољима.

МАЈКА У ЖИВОТУ СРПСКИХ НАУЧНИКА: Колико су биле значајна инспирација наших највећих умова?

Фото: Википедија/Јавно власништво

Михаило Пупин

Славни научник Михаило Пупин, велики српски и светски проналазач, професор Колумбија универзитета у Њујорку, почасни конзул Србије у САД, оснивач и председник Српског народног савеза у Америци, рођен је 9. октобра 1854. године, у банатском селу Идвору. У свом чувеном делу "Са пашњака до научењака", за које је добио престижну Пулицерову награду, са изливима дирљиве нежности и топлине пише о својој мајци Олимпијади:

- Моја мајка је била врло побожна жена, а као ретко ко познавала је Стари и Нови завет. Радо је рецитовала псалме. Познат јој је био и живот светаца. Њен омиљени светац био је Свети Сава. Она ми је прва објаснила животну причу овог изузетног Србина… Прича моје мајке о њему и начин на који је она то мени представила, створила је у мени слику Светога Саве, као свеца који је величао вредност књига и вештину писања, па сам се зарекао да ћу се посветити и једном и другом… Једнога дана је учитељу рекла, у мом присуству, да је у сну видела како је Свети Сава положио руку на моју главу и, окренувши се к њој, рекао: Кћери Пијада, школа у Идвору ускоро ће бити тесна за твога сина. Нека онда пође у свет где ће наћи више духовне хране за своју душу жељну знања… Крајем те године, моја мајка успела је да наговори оца да ме пошаље у вишу школу у Панчеву - навео је тада.

После Панчева, Пупин је наставио школовање у Европи и Америци. Тек после једанаест година вратио се у отаџбину да посети мајку. На станици у Панчеву сачекали су га сестра и зет са упрегнутим кочијама. Кренули су у Идвор:

"Прилаз кући водио је преко зелене пољане где су нас дочекала широм отворена врата, знак да се очекује драги гост. Моја мајка је седела сама испред куће на клупи испод дрвета и гледала у правцу одакле је очекивала да дођемо. Када нас је угледала, брзо је принела марамицу очима, а моја сестра рече: Мајка плаче! Скочио сам из кола и потрчао јој у загрљај. Како је дивна снага суза и како јасне постају наше визије, када поток суза разбистри наша осећања!

Материнска љубав и љубав према мајци су најлепше поруке божанства људима на земљи. У Идвору ми је све изгледало непромењено, осим моје мајке. Изгледала је много старија, али и много лепша. Очи су јој сјале неким светитељским сјајем, који ми је откривао небески свод света у коме је живела. Ни Рафаело, ни Тицијан, помислио сам у себи, никад нису насликали тако лепог светитеља. Гледао сам у њу, дивио сам јој се и никад се нисам осећао тако малим и беспомоћним“. 

Никола Тесла

Никола Тесла, један од највећих светских научника, рођен је 10. јула 1856. године  у Смиљану у свештеничкој породици од оца Милутина и мајке Георгине – Ђуке, инжењер електротехнике и машинства и футуриста,  најпознатији по свом доприносу у пројектовању модерног система напајања наизменичном струјом.

Овај најгенијалнији човек у светској науци новијег доба, гајио је осећања дубоке захвалности, према својом мајци, попадији из Смиљана код Госпића. Сматрао је да је свој генијални проналазачки дар и научнички таленат наследио од своје мајке. О томе је често говорио у најужем кругу својих пријатеља:

„Моја мајка Георгина – Ђука, била је заиста велика жена, способна и одважна. Прошла је кроз многе олује и горка искушења у животу. Радила је неуморно, од ране зоре до касног мрака. Највећи део одеће и кућних потреба били су дело њених руку. Меморија, интуиција, вештина руку, проналазачки дар – то су таленти које је моја мати Ђука имала“. 

Фото: Принтскрин

О њеном проналазачком дару Тесла даље пише:

„Она је сама пронашла и направила разбој, а да га никад није видела у животу. Пронашла је начин да испреда различите нити од конца које би сама упредала од разних биљака, а не само од вуне. Кад је већ била навршила 60 година, прсти су јој били још увек тако еластични да је могла да свеже три чвора на трепавици“.

Поред генијалног научничког дара и талента, које је рођењем пренела на свога сина, мајка Ђука га је својим примером и саветима учила хришћанским и људским врлинама. О тим особинама своје мајке, Тесла каже:

„Она је била добар познавалац људске природе. Својим примером, стрпљењем и љубављу, учинила је да у кључним тренуцима живота останем на правом путу“.

Мајка и син били су везани необјашњивом натприродном везом. На три дана пред мајчину смрт, вођен неким чудним предосећањем и призван тајанственим гласом, Тесла је  прекинуо и оставио све своје послове недовршене, и кренуо што брже кући у Смиљан. Затекао је мајку исцрпљену тешком болешћу, али још увек живу. Обрадовала се сину и имала је толико снаге да га још једном загрли и благослови. Скончала је у блаженом миру, већ сутрадан, када су звуци звона са црквеног торња у Смиљану, огласили велики хришћански празник Васкрсења Христовог.

Јован Цвијић

Јован Цвијић, велики српски и светски научник, оснивач Српског географског друштва, председник Српске краљевске академије, професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу, рођен је 8. октобра 1865. године у Лозници од мајке Марије (1840–1892), рођене Аврамовић из Корените и оца Тодора (1839–1900), чија је породица пореклом из Херцеговине.

Фото Архива

Текст потписа

Мајка Марија била је пореклом из сеоске породице Аврамовић из Корените, коју је чинило око 70 чланова. Цвијић је у аутобиографији под насловом Из успомена и живота веома лепо и осећајно описао своју мајку:

„Од бабе и мајке, слушао сам понешто о животу и реду у старој задрузи Аврамовића у Коренити. Задруга је, разуме се, била побожна, и сваке недеље су по две жене из куће ишле у манастир Троношу, који није био ни пешачки сахат удаљен од њихове куће. За свечаности, задруга је имала свој чардачић поред манастира, где је примала госте.

Моја је мајка и доцније из Лознице, ишла на славу манастира Троноше о Великој Госпојини, и то са децом. Из Тршића се пут за Троношу одвајао и улазио у густу манастирску шуму; ту је у дупљи једне букве била обешена слика Богородице са Христом, а над њима Бог у облацима; кола су се заустављала, и моја се мајка молила Богу пре него што стигне у манастир. Та молитва, усред шуме, пред иконом Богородице, Христа и Бога, чије нас је око гледало, оставили су у мени најдубљи утисак. Колико могу да се сећам, имао сам у себи, у детињству и младићком добу, топлу веру у Бога, која није била израђена и није се везивала за црквене обреде. Доцније се, под утицајем већег искуства и знања, прецизније формирала, ипак не удаљујући се од извесних мистичних снова.

Ја сам мајку запамтио слабуњаву, у се повучену, често занету мислима. Ретки су били тренуци правог расположења, и тада се од ње чуле сјајне и паметне речи. Било је тренутака када је говорила само у изрекама. И ако неписмена, имала је своју мудрост и начин понашања у животу. Имала је много такта и уздржљивости, и не зна се да се икада с киме завадила. Јамачно је отуда у варошици јако поштована. Али њен цео живот није био спољашњи већ унутрашњи, усредсређен на љубав и ред у кући. С толико је осетљивости лебдела над својима, да је занемаривала себе и своје слабо здравље. Нехотично и неприметно она је водила не само све у кући већ и многе од сродника, тим лакше, јер су сви осећали да их воли. Ја сам још у првом детињству од мајке знао који су добри и паметни људи у Лозници, а које треба избегавати… Издвајала ме је од свију и свакога. Ја сам свакога тренутка осећао љубав и лебдење мајчино. Она се инстиктивно трудила да на мене пренесе све што је у себи имала најбоље. Мислим да је љубав коју дете осети од мајке, исто као њен бол, туга, чежња, сјајно или суморно расположење, да су то дубоке клице из којих се доцније развија психички човек. У многим тешким приликама живота такав човек помишља на то како би му мајка саветовала да се понаша.

Нико не може као мајка да изазове врлине и развије самопоуздање код свога сина. Безбројне ме везе и сада везују са мајком, које више осећам него што их могу изразити. Од ње сам добио тежњу за бољим и истинитим, и познату патријархалну пристојност. Она ме је инспирисала дубоким, иако неодређеним, тежњама за највишим идеалима.

(Свечовек)

БОНУС ВИДЕО:

СВЕДОК СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ: Саборна црква у Београду чува мошти царева и владара

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)