ПОСЛЕДЊУ ЖЕЉУ ПАНЧИЋУ УРУШИЛИ КОМУНИСТИ 1951: Како су по трећи пут посмртни остаци чувеног српског научника пренети из Београда

ПОСЕТИОЦИ Копаоника се већ дуго ишчуђавају зашто не могу да посете маузолеј великог српског природњака др Јосифа Панчића, на планинском врху који носи његово име.

Фото Архива

Научников гроб који је затворен у огради војног објекта и постројења контроле лета, постаје медијска тема само у време годишњица његовог рођења или смрти, али без резултата.

Ове године, на реду је чудан јубилеј, шест деценија од треће, засад последње, Панчићеве сахране у маузолеју на врху планинске лепотице, 1951. године. Због ње је и креиран мит да је утемељивач природних наука у Србији тражио да баш ту и буде сахрањен. Управо од те године почиње, без реалних основа, хрватско присвајање научника, који је себе увек сматрао Србином.

Иначе, после НАТО агресије 1999. циркулише и новија легенда, да је маузолеј ограђен када су авиони Алијансе ту изручили 17 контејнера са по 350 касетних бомби, укупно 5.950 "подмуклих убица".

МАУЗОЛЕЈ Вечна кућа великана, Фото Архива

ИСТИНА је, међутим, другачија: само неколико година после сахране Панчића, на врху Копаоника, тадашња ЈНА је направила затворени војни објекат, само што још није било туриста да се буне. Маузолеј је у јавност вратила 1981. тадашња Скупштина општине Брус, која је захтевала да се он измести на локацију доступну туристима који све више походе Копаоник. Као аргумент је наведено и "Панчић и није изричито тражио да почива на врху ове планине". Управа САНУ се тада млако, као под принудом, успротивила, а у новинама се појавило реговање које је наводно написала Панчићева праунука. По стилу је личило на војно саопштење: "Што су стратегијски услови наше армије диктирали да се баш на тој локацији подигну војни објекти - то је виша сила. Мислим да ти објекти не угрожавају миран починак научника Јосифа Панчића. И овом приликом остајем при наведеној изјави да је Панчићева изричита жеља била да почива на највишем врху Копаоника па нико нема права да је мења".

НАЈАВА Штампа 1. јула 1951. обавестила о ексхумацији, Фото Архива

Истраживачи Панчићевог живота и дела утврдили су да он заиста никада није захтевао да буде сахрањен на врху Копаоника, који је у његово време био потпуна дивљина. На њему се и тада налазио важан војни објекат, највиша српска гранична караула са које се осматрала окупирана Стара Србија, у жаргону звана "арнаутлук". Са цртежа који је направио велики путописац Феликс Каниц, Панчићев пријатељ и сарадник, види се да је маузолеј стилизована караула.

Наводну Панчићеву жељу да почива на врху Копаоника, демантује и тестамент скромног научника. Он је наследницима завештао да га сахране у сандуку од оморике, у гробници коју је купио најмање четири године пре смрти, на тадашњем градском гробљу на Ташмајдану, крај Цркве Светог Марка. О томе је сведочанство оставио Панчићев савременик и пријатељ Милан Ђ. Милићевић, из времена када је научник 1884. именован за члана Државног савета: "Наш земаљски устав тражи да члан Државног савета мора имати непокретног имања у Србији, а у др Панчића нашло се само једно једино имањце непокретно, зидана рака у гробљу код Цркве Св. Марка".

О ПАНЧИЋЕВОЈ скромности сведочи и завет наследницима да сахрану финансирају од његове последње плате. Тај део његове последње воље није испуњен, јер је др Панчић био најомиљенији српски научник свога доба. Познавали су га сељаци и на најудаљенијој чуки, јер их је све обишао. Краљ Милан га је изузетно ценио и чим је основао Српску краљевску академију поставио је Панчића за председника.

Вест о Панчићевој смрти изазвала је, како је забележено, националну жалост.

ТЕРАЗИЈЕ Народ пратио пренос  посмртних остатака на Копаоник, Фото Архива

"Умро Панчић". Његово величанство краљ Милан чим је чуо за смрт заслужног покојника одмах је наредио да се сахрани о трошку отаџбине. 26. фебруара море од света окружило је стан покојников. Тело Панчићево изнели су академци и професори и пратио га је г. митрополит Теодосије са 16 свештеника и четири ђакона који су и опело свршили у великој цркви. Његово величанство краљ дошавши у цркву на опело, благоволео је да на ковчег покојников стави драгоцени венац од палме, рододендрона, божура и ружа..."

Старо градско гробље на Ташмајдану било је затворено за сахрањивање у време Панчићеве смрти, али за њега та забрана није важила. Једино достојно место за Панчићеву вечну кућу била је хумка крај гробова других српских великана, на месту где је 1830. прочитан хатишериф о обнови независности Србије.

Између два светска рата гробница у којој је уз научника сахрањена и његова супруга Милева премештена је на Ново гробље, где су мирно почивали до 1951. када је у политичком врху донета одлука да се селе на Копаоник. За церемонију преноса остатака одабран је период нових празника, од 4. јула - Дана борца, до 7. јула - Дана устанка у Србији.

ВРХ Простор ограђеног радарског центра, ових дана, који "крије" Панчићев гроб, Фото Архива

"Свечани део прославе почеће 4. јула преносом посмртних остатака Јосифа Панчића са Новог гробља у Београду у аулу Природно-математичког факултета Универзитета у Београду. Биће ту изложени до 5. јула. Затим ће бити испраћени до железничке станице, а одатле ће бити пренети до Руднице под Копаоником. Шестог јула по подне остаци ће бити положени у маузолеј на самом врху Копаоника - на Сувом Рудишту. Том приликом ће на бити организован и слет планинара Србије на коме ће од 6. до 8. јула учествовати око 3.000 планинара", најавила је штампа 1. јула, а 7. јула је известила: "Са посмртним остацима овог не само великог научника већ и политичара опростили су се у име Президијума Народне Скупштине Србије потпредседник Добросав Томашевић, у име Српске академије наука секретар др Петар Јовановић, и у име Загребачког свеучилишта и Хрватског природословног друштва др Стјепан Хорватић". Уз вест је објављена фотографија поворке са Панчићевим остацима током проласка Теразијама, наравно, без крста кога нема ни на маузолеју, иако су Панчићи били православци.

ЛОША РАЧУНИЦА

* ФОРМАЛНИ разлог Панчићеве ексхумације и сеобе гроба 1951. је била прослава пола века српског планинарства, за чијег је оснивача и првог планинарског водича проглашен. Била је међутим, то лоша рачуница.

НАТО БОМБЕ ЈОШ ПРЕТЊА

НАТО агресија 1999. је врх Копаоника учинила смртоносно опасним на шта подсећа споменик двојици деминера који су 2012. трагично страдали чистећи терен од касетних бомби. Због близине административне линије са КиМ, јужно од Панчићевог гроба, на чишћење неексплодираних убојних средстава се дуго чекало. У разминирању Копаоника погинула су укупно четворица деминера, а више их је тешко повређено.

Прошле године почело је разминирање последње локације, али стручњаци упозоравају да на недоступним падинама вероватно има још неоткривених бомби.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације