ФИЛМСКА КРИТИКА: Оаза неприлагођених

ПОРУКЕ победника овогодишњег 49. Феста, филма "Оаза" Ивана Икића, Србија, 2021.

Фото: З. Јовановић

Масивни повратак иманентном реализму филмске слике, о коме смо овде поводом филма "Тереза 37" написали: "Ако је тачно да биће играног филма чини онај 'утисак стварности' око кога је Андре Базен још педесетих година прошлог века исплео целу своју онтологију филма, онда је ово прави пример присуства реалистичког и животног у уметничком филму фикције, одакле потиче и његова готово документаристичка фактура", могао би још више да важи за филм "Оаза" Ивана Икића. Филм се, на крају, испоставио као победник Феста. Исти, базеновски однос према непрерађеној стварности као изворишту поетског и афективног, претвара се у Икићевом филму у апотеозу љубави, исконског и адамског.

Разгрнути све наносе културе и цивилизације и дохватити се рудиментарног људског може се само у оази неприлагођених, изгледа да мисли млади Икић. (Има, доиста, и таквих тумача људске психе. који тврде како праву слободу могу остварити само поремећене особе.) Ако добро читамо ову поруку, онда се ту крије и велики изазов за филм сам и зато је "Оаза" значајно остварење у једном ширем контексту, у домену филмског експеримента, нечега што помера границе уметничког филма. Већ то је огроман корак унапред у кинематографији која је глупља и некреативнија него што је икада била.

"Оаза", Фото Промо

Икић своју љубавну причу смешта у троугао ментално ретардираних адолесцената из дома у Сремчици, који назива "оазом" иако, на први поглед, овај амбијент изазива многе асоцијације на гето (што је такође један "спољни" додатак). Ствар је у томе што главне улоге тумаче сами штићеници ове установе, троје младих са израженим поремећајима у понашању, који, међутим воле и разумеју филм и привржено у њему учествују. Разуме се да је филмска прича, тј. сценарио, зависола од ове датости, а да је режија често остајала у међупросторима елипсе, подразумевања и менталног дописивања, при чему је Икић достигао завидну висину и потпуно заслужио признање које му је додељено. Из такве суптилне и скрупулозне микрорежије Икић је градио праву малу поетику крупних планова, ухваћених погледа, загрцнутог ћутања, дугих и привидно неиспуњених ходова камере, дакле наговештаја нарочите организације простора и времена, као и глуме која је условљена тренутним расположењима актера. Та се, наравно, нису могла увек предвидети.

Сви су били свесни тих ризика, који филму прибрајају искуства не само "Догме 95" него и таквих ремек-дела као што је био филм "Дејвид и Лиза" Френка Перија из 1962. или сасвим другачијег "Сна летње ноћи" Горана Паскаљевића, мада све то не важи за "Оазу", као резултат аутентичног и доследног ауторског става. Речју, ово је филм открића и ослобођења, достигнуће без премца не само у домаћим условима: можда ће његов прави живот почети тек на светској сцени.

Исход ове трауматичне повести је, како каже сам аутор, "очајничко бекство у слободу" са свим последицама које изазива једна иначе разуђена громада савременог искуства. Али Икић се не бави ничим што иде изван строго омеђене оазе нагона и страсти. Као и Фромово "Бекство од слободе", Икићев бег у слободу припада домену ирационалног и неподношљивог осећања изгубљености савременог човека, барем што се тиче главног фромовског механизма: деструктивности. Ово нас даље води у сложеније тумачење, за које на овом месту немамо простора.

Али потмула жила унутрашњег живота "Оазе" јест самоповређивање, на крају и самоуништење. Аутодеструкција је и најболнија тачка Икићевог микрокозма, језгро око које се плете поетика суровости овог филма. Експлицитно приказивање овог чина за многе је заиста било неподношљиво. То је она граница која увек изазива емотивне реакције у публици и подсећа нас на извесност: "Оаза" јесте легитиман експеримент, али експеримент са опасном границом, тим пре што остају дилеме о употреби или злоупотреби заштићених особа, поготово оних са дисоцијативним поремећајима личности, у медијуму покретне слике.

Како било, смелост је у потпуности награђена: из биоскопа смо, после дужег времена, изашли уздрмани.

Препоручујемо

Култура

0 0

ТРИБИНА „ДНЕВНИК О ЦРЊАНСКОМ“ У НОВОМ САДУ : Културни центар Војводине „Милош Црњански“

11. 12. 2025. у 12:38

Култура

0 0

ГЛУМАЦ ДАО ОБЕЋАЊЕ: Александар Којић добио награду за монодраму Радоша Бајића (ФОТО)

09. 12. 2025. у 22:10

Култура

0 1

„ПЛУЋА“ ВЕЧЕРАС НА НУШИЋЕВИМ ДАНИМА: Никшићко позориште гостује на Великој сцени у Смедереву

09. 12. 2025. у 09:48

Култура

0 2

ТРАДИЦИЈА ДОБИЛА ДОСТОЈАНСТВО: Ансамбл "Сковран" посветио вече кључним личностима сценског фолклора (ФОТО)

06. 12. 2025. у 17:20

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације