ТВ КРИТИКА: Срозавање РТС - Поруке тихог Дона

Пише Божидар ЗЕЧЕВИЋ

25. 04. 2021. у 12:30

ОВО нису бабе и жабе. Писати о три тако различите телевизијске серије на истом месту, заиста, није уобичајено, осим ако не постоји неки нарочити разлог.

ТВ КРИТИКА: Срозавање РТС - Поруке тихог Дона

Фото: З. Јовановић

У овом случају такав разлог постоји: он отвара ране наше државне телевизије, које свима нама, прикованим испред домаћег екрана у ове ковид-дане, откривају неозбиљност и неодговорност. Према ономе што је заиста вредно и што свакако ваља представити, РТС се односи равнодушно, чак са видним ниподаштавањем. У исто време, даје сваку предност серијама најнижег квалитета, које представљају антиподе не просечном, него било каквом стваралачком чину. Отуд ове три серије у истом кошу и контексту.

Иначе, на ноторне промашаје, које ћемо овде само поменути, не бисмо уопште трошили речи. Осуђена на све ризике хиперпродукције ТВ садржаја у условима пандемије и "живота код куће", у времену суспензије свих других облика колективног аудиовизуелног доживљаја (биоскоп, позориште, концерти, јавни наступи било које врсте), наш гледалац не може много да бира. За продукцију домаћих серија настала су преко ноћи златна времена.

Почела је општа грозница за темама, садржајима, форматима, "писцима" и другим разним извођачима ових радова. Нема више глумца, професионалног или непрофесионалог, аматера или натуршчика, који није ангажован. Виђенији просто не стижу да одговоре на позиве. То је добро, јер још памте сушу и беспарицу. Није добро што сведочимо суноврату квалитета и професионалне одговорности: пролази, буквално, све! Многи су се и уобразили па описују себе у божанској улози спасилаца људских живота, које прометејски чувају од пандемије. Седите код куће с нама, иначе сте готови.

Елем, класик руске књижевности и већ четврта мегапродукција по мотивима романа "Тихи Дон", нобеловца Михаила Шолохова, била је заиста изузетан догађај, али пре седам година. Толико јој је, не знам зашто, требало да стигне на српске екране. Али, боље икад него никад: у питању је збиља врхунски телевизијски посао, аутора Сергеја Урсуљака, водећег руског канала Росија 1 и цвета савремене руске продукције, мада је аутор показао да се огромна фреска Великог и грађанског рата 1914-1920. у којима се преламала судбина не само руског, него и других народа, могла прочитати у извесном - камерном кључу. Код лауреата Златног орла за 2017, највеће руске ТВ награде за ТВ серију, коју додељује Руска национална академија филмске уметности и науке, заиста плени врхунска посвећеност телевизијском послу у дословно сваком параметру: од бескпрекорне организације простора и времена, плејаде врхунских глумаца, мајстора сцене и музике, до најситнијих детаља...

Фото: РТС

"Тихи Дон"

"Посуђе и чаше, тигањи од ливеног гвожђа, месингани чајници, стољњаци и завесе, дрвене шкриње, рамови за вез, сребрне минђуше и накит су аутентични и прикупљени од колекционара, локалног становништва и музеја, за потребе снимања", каже се у опису продукције. И то се види и осећа по пуноћи кадра. Зашто је ово важно? Зато што је аутентичност главна компонента "утиска стварности" на којој се темељи уметност играног филма. На нашој телевизији, све је обрнуто: кадар је или потпуно празан или тако склепан да је свеједно шта стоји или мрда пред камером, да све може и ништа не мора. Заврши што пре и вози даље. Речју: опште осећање неодговорности према свом послу и према гледаоцу (недавни дебакл "Александра од Југославије" најсвежији је пример за то у сваком, ама баш с в а к о м поједином сегменту).

Е, такву серију, "Тихи Дон", возали су по хаотичној и нелогичној програмској шеми РТС, без видног разлога, сваки пут у друго време (једном чак и у један ноћу) да се изгубио било какав оријентир. Као пачавру неку. Кад се заврши више не знам који по реду "Ескобар". Или кад дође време за "Радио Милеву" или "Дрим тим", чији је прајм тајм из вечери у вече тврд као град Смедерево, после другог Дневника, у националној фреквенцији.

Фото: РТС

"Радио Милева"

У првом случају ("Радио Милева", аутор Небојша Гарић) изгледа да смо дотакли уметничко и свако друго дно. Ко је и под којим условима писао овај бућкуриш, не зна се, али наводи се да је над "сценаријем" уметничку супервизију имао Елмир Јукић, чувени аранжер башчаршијсих ситкома типа "Луд, збуњен, нормалан", "Не дирај ми маму" или "Конак код Хилмије", са неизоставним Емиром Хаџихафизбеговићем. Само смо чекали час када ће овог босанског генија угостити београдска телевизијска сцена, што се сада и догађа. Лакрдија без мере и укуса, серија "Радио Милева" је бедна рециклажа те сарајевске шеге, шкарт покупљен по отпаду белосветских шаблона, која можда забавља онај вилајет, што сведочи о тамошњем стању духа, али ни у ком случају не пије воду овде, чак ни кад се узму у обзир домаћи парови и задруге. Као да немамо доста наших дилетаната, него нам фале још и ови, регионални?

Фото: РТС

"Дрим тим"

Да се може још даље, према дну дна, видимо на почетку новог серијала, под насловом "Дрим тим" (аутор Лазар Ристовски) који би можда био занимљив предложак за једну ибијевску антидраму, да није бескрајно недуховит и плитак: то је галерија креатура и досетки на прву лопту, фолирање, глупирање и несносно глуматање, које се тешко може повезати у било какву целину. По свему што смо видели у првих неколико епизода, "Дрим тим" озбиљно конкурише "Радио Милеви", у трци за трули парадајз сезоне. Изгледа да се данас, на Јавном сервису, може до миле воље кревељити било ко. Ипак, остаје за жаљење што су и два озбиљна аутора, Милош Радовић (сценариста) и Дејан Зечевић (редитељ) подлегли овој јагми у доба короне. Данас је модерно питати: какву поруку шаље Јавни сервис, емитујући ове три серије, у истом тренутку и на истом екрану? Нема поруке. Порука је медијум сам, рекао би стари Меклуан.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (8)