ЧЕДО ИЗ „ЛОШЕ БЕРБЕ“: Књижевна чаролија Николе Девуре од Змијања до Тршића

В. Митрић – А. Делић

18. 04. 2021. у 14:50

- Родимо се у једном, а целог века трагамо за својим предодређеним местом и не смиримо се док га не нађемо, или док оно не пронађе нас - записала је Исидора Секулић, која се целог века потуцала широм простране Европе, док се није скрасила у Београду, преобразивши Топчидерско брдо у Олимп српске књижевности и културе.

ЧЕДО ИЗ „ЛОШЕ БЕРБЕ“: Књижевна чаролија Николе Девуре од Змијања до Тршића

ФОТО: В. Митрић

На ове речи најзнаменитије српске списатељке подсећа нас  књижевник из Шапца, Никола Девура, рођен у Босанској Крајини, надомак Кочићевог Змијања у селу Шеховци у години, како каже "кад су живи завидели мртвима" и када су германске варварске хорде харале огњем и мачем Европом и светом.

- Оца су ми одвели у логор смрти Хитлерове земље недођије, а мајка се испред усташког ножа упутила у бежанију са својим сељацима носећи двоје деце у наручју – мене  и моју сестру.

- Осетивши како се канџе смрти заривају у избегличку колону, мајка ме је оставила у врзини испод пута, у нади да ће неко од сељака пронаћи и спасти ме... Она је са мојом сестрицом кренула на пут без повратка. Један  старац, претекли сеоски чобанин нашао је  ме је увече, прихватио и одгајио.

Кад је пошао у школу Никола је смештен у Дом за ратну сирочад. Од првих ђачких дана, почев од основне школе преко гимназије до факултета, "дечак у црвеном џемперу", предњачио је међу вршњацима у учењу, знању и разумевању, и пленио великим даром из свих школских предмета, особито на часовима српског језика надпросечним литерарним и књижевним даром.

После завршене Гимназије у Бања Луци завршава студије филозофије, а потом агрономије на Београдском универзитету.

Љубав према писању и књижевности везала га је за београске књижевне трибине на којима се срео са славним писцима – Ивом Андрићем, Мешом Селимовићем, Исидором Секулић, Миодрагом Булатовићем, Добрицом Ћосићем, Браном Црнчевићем, књижевним критичарима и зналцима Драгославом Михаиловићем Михизом, Предрагом Палавестром...

Слушао их је на промоцијама, стајао на услузи по ресторанима и кафанама где су поменути бесмртници седели и разговарали. Николу су прихватили као маскоту и допуштали да их послужује, двори и слуша њихове разговоре. До данашњег дана Никола, од речи до речи, памти умне сентенце и виспрене реплике славних писаца.

ФОТО: В. Митрић

Њихова харизма покренула је дечака са Кочићевог Змијања да се лати пера и окуша срећу најпре на новинарском а потом на књижевном пољу. Уредници угледних београдских листова, Политике, Борбе, Књижевних Новина, и оосталих дневних новина и часописа са неверицом су читали његове чланке и прилоге вртећи главом, мислећи да се ради о плагијатима. Када су се уверили да је "Мали", како су га од милоште звали, заиста аутор чланака на разне теме, врата бројних редакција била су широм отворена за "Кочићевог земљака".

Писао је краће књижевне саставе, приче, приповетке, есеје, књижевне критике и приказе и већ почео стицати име у књижевни  круговима.

Сиромашни студент плаћао је студентски дом и издржавао се од ауторских хонорара, који у то време нису били безначајни. Међутим, кад се сазнало да "Мали није организован" и да не жели партијску књижицу, одмах је према њему направљена дистанца.

Принуђен да се сели у унутрашњост, изабрао је Шабац. Ту је као врло учен и образован агроном одмах доспео до руководећих места у сеоским задругама Мачве и Поцерине, а потом је постао, у мандату од неколико година, в. д. Директора великог система Шапчанке у коме је радило скоро 10.000 радника. Због одбијања да уђе у партију, никада није постао генерални директор, нити је напредовао у служби.

Поред редовних послова у предузећима, слободно време је  посвећивао својој највећој животној љубави – писању и књижевности. Његов први роман Хад, наишао је на изванредан пријем код читалачке публике. Уследили су историјски романи Змај од Ноћаја, Цар Душан, Ружа Тододорова – прва љубав Вука Караџића, Књаз малог Париза, Стефан Немања, Војвода Милош Поцерац... Опробао се врло успешно књижевним судијама – Вук Караџић изблиза и Јанко за сва времена. Написао је неколико изврсних драма – Смрт филозофа, Пад Ефеса, Књаз Никола...

Док су музе са Олимпа, заносне кћери Зевса и Мнемосине, биле широке руке у даровима и надахнућима према Николи Девури, дотле је превртљива богиња среће, латинска Фортуна – "стара варалица", измицала заслужене ловорове венце испред великог књижевном ствараоца који је "рођен у години лоше бербе", и коме није било суђено да убере заслужене плодове свога књижевног дела. Срећа се измицала од њега и он се измицао од ње. Скроман, непоткупљив и доследан, није се наметао и препоручивао, уклапао и уграђивао у своје време, није прихватао правила "сналажљивости" риалити епохе у којој живи, није погнуо главу "ни пред царем нити пред ћесарем".

Није ни морао. Врстан познавалац историје књижевности, обдарен књижевним даром горњег реда, увек је био сигуран у себе, са тврдом и непоколебљивом вером у своју реч и дело. Није правио маркетинг нити промовисао своје књиге. Други су то радили без његове молбе и захтева.

Бриљантни познавалац наше и европеске књижевности академик Драган Недељковић у Рецензији Девуриног двотомног историјског романа Цар Душан, није штедео велике речи и похвале: „Пред нама је зрео писац, стваралац значајних дела, сведок велике драме српске историје, историје малог народа који је стално у некој великој улози... Писац је узео велики залет да би укоренио свог јунака који ће заблистати као млади краљ у бици на Велбужду... Пред нама је раскошна књига. Како владати том раскоши. Није лако писцу, он много зна, он има јак таленат...“

Николин земљак и сабрат по перу, песник неусахлих Мостарских киша Перо Зубац, стоји задивљен пред Николином реченицом: „Николина реченица је раскошна, његови описи природе су просто опијајући. Човек када чита, та реченица одмара, та реченица плени... Роман Цар Душан плени. Ја се радујем што је српска књижевност добила такво дело...“

Бујна је, збиља, и заносна свака реченица овог аутора. Стил беспрекорно складан, мелодичан, поетски надахнут и изведен до краја. Нема прескока и оплазина. Све је гранитно чврсто, стамено и увезано, правилно постављено и распоређено на своје место. Реч из речи, реченица из реченице кључа као планински извор, бујно тече, пенушаво жубори, мами и плени као бистри планински поток уморног путника. Нема низбрдица и падова. Све је подигнуто у плаве висине и озвездано књижевним украсима народног језика Кочићевог и Вуковог завичаја. Богатство израза у Девурином делу може се мерити само са епским стваралаштвом српског народа. Поменути његови историјски романи по својим високим уметничким дометима, у горњим слојевима равњају се са најгенијалнијим народним умотворинама. Српска народна прича, приповетка, песма и надахнута наративност, родна су места књижевног дела Николе Девуре.

- Иво Андрић негде је записао, да би за књигу кад изађе из штампе, најбоље било да писац умре - каже Девура, који данас са поносом прича своја сећања на сусрете са великим нобеловцем. Примио сам Андрићеву реч  као завет.

Девура се удаљује од својих књига, скоро до одрицања. Учинио их је пепељугама. Ипак, ниједну није оставио у „траљама“. Напротив сваку је овенчао „златног ореола сјајем“. Суђаје нису спустиле ловорове венце на његову главу. Велике књижевне награде мимоишле су овог генијалног ствараоца. Ипак, ипак, највише његово одликовање доделио му је читалачки народ. Ружа Тодорова штампана је у небројено издања, у тиражу преко пола милиона примерака. Нема већег одликовања од успеха да се створи књижевно име. Никола Девура – највредније је одликовање овог аутора.

У мраку трагичног ријалити међувремена, Николине књижевне невесте чекају свога принца са златном ципелом за њихову ногу. И засигурно неће остати босе. Књижевни лук уметничког стваралаштва Николе Девуре, протегао се од Кочићевог Змијања до Вуковог Тршића. Две књиге, две поеме, две близнакиње, Бања Лука – град кестења и девојака и Ружа Тодорова – прва љубав Вука Караџића, чекају своју инкарнацију у позоришним представама, ТВ серијама, филмовима... „Злату ће се кујунџија наћи“.

Велики писац, настављач традиције славних узора своје младости, живи и другује са својим књигама у духовном миру и тишини, у скромном стану од 35 квадрата у Шапцу. Као древни рапсод из античких времена, може се срести на широким тротоарима Јевремовог Шапца, од куће до библиотеке, са руковетима књига у наручју. Још увек пише и ствара, истим одушевљењем и жаром у срцу као у младости. „Старост човекова одиста почиње тамо где свршава његово одушевљење“ – записао је Јован Дучић. Света ватра књижевног стваралачког заноса још пламти у прсима Кочићевог земљака са Змијања, кога је Шабац пронашао и присвојио као „скривено благо у пољу“, обогативши себе са још једним славним именом српске књижевности, раме уз раме са Лазом, Јанком, Исидором...

- Време Николе Девуре и објективне верификације његовог дела, тек долази - каже протођакон др Љубомир Ранковић, писац и уредник издавачке куће „Глас Цркве“, пишчев вишедеценијски пријатељ.

ФОТО: В. Митрић

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)