НА СЕЛУ СЕ ДАНАС МОЖЕ САМО ПРЕХРАНИТИ: Редитељ Божидар Ђуровић уочи премијере "Берача снова" на сцени Звездара театра

Вукица Стругар

09. 03. 2021. у 12:37

ПРЕДСТАВА "Берачи снова" требало је да "одсања" целу једну календарску годину, да доживи премијеру.

НА СЕЛУ СЕ ДАНАС МОЖЕ САМО ПРЕХРАНИТИ: Редитељ Божидар Ђуровић уочи премијере Берача снова на сцени Звездара театра

Фото Н. Скендерија

Пробе комада Владимира Ђурђевића почеле су у фебруару прошле године, а прво извођење је 11. марта, на сцени Звездара театра. Редитељ Божидар Ђуровић је у истој кући поставио са успехом "Вечеру будала" које се "не разилазе" са репертоара већ тринаест година.

У међувремену, предаје на Факултету савремених уметности и ФПУ у Београду. На првом глуму, а на другом режију будућим сценографима и костимографима. Током дуге редитељске каријере постављао је на сцену драмске, као и оперске представе и радио-драме. Режирао је у Прагу, Кијеву, Новом Саду, Подгорици, Крагујевцу, Шапцу, Зајечару.

Не знамо шта доноси сутра

АУТОРСКУ екипу представљају сценограф Герослав Зарић, костимограф Марина Меденица, композитор Зоран Ерић, док се сценским покретом бавио Ферид Карајица. У подели су Хаџи Ненад Маричић, Биљана Ђуровић, Јоаким Тасић, Бојана Стојковић, Стефан Јевтовић, Синиша Убовић и Иван Јевтовић.

- Представу смо радили врло кратко и, истовремено, веома дуго. Стално смо је прекидали или због ванредног стања или због болести чланова ансамбла, промена у подели. Рад на представи је слика и прилика наше стварности: живимо од ујутру до увече, јер не знамо шта нам доноси сутрашњи дан - истиче редитељ.

На актуелном прграму Народног позоришта (чији је, иначе, стални редитељ) тренутно је опера "Бал под маскама"...

- "Берачи снова" су необично занимљива прича која прати развој једне сеоске породице, кроз три друштвена система. Посебно ме је занимало какав утицај друштвене промене и политика имају на животе и душе обичних људи - каже на почетку разговора Божидар Ђуровић.

- Представа је утемељена у актуелној збиљи и обојена је типично нашим менталитетом. То је прилично горка и, истовремено, изузетно духовита породична прича. Верујем да ће је публика нетремице пратити и у њој се пронаћи: једним оком плакати, а другим се смејати.

Реч је о берачима малина, који су постали симбол сељака који много раде, а тешко наплаћују свој рад. Није их писац случајно одабрао за своје јунаке?

- Засигурно није. Србија је позната као један од највећих произвођача овог воћа у Европи. Уједно, сама тема дала је могућност да проговоримо и о опакој страни људске природе која је у нашем народу посебно изражена у односу према најближима... Такође, сведочи и о моћи власти, поврђујући ону древну мудрост да је "боље имати грам власти него оку памети". И да је у актуелним околностима, чак и у сеоском подручју, готово немогуће живети од свог рада.

ПРОБА Глумачка екипа , Фото Ј. Симовић

Да ли су ти "опаки" породични односи условљени сукобом генерација?

- Њихов сукоб није суштински генерацијски, последица је борбе за опстанак. Присуствујемо распаду једне традиционалне породице која је некада била заснована на провереним вредностима. Сада је истину заменила лаж, моралне норме су "укинуте". Рад је изгубио смисао, а част и поштење значај. Срушено је све оно на чему је била заснована патријархална заједница. Познато је да је људској природи својствено, а нама овде посебно, да живимо или у прошлости или у будућности - само не сада. Прича је вишезначна. Подсећа нас да су јунаци комада имали кућу у којој зими није било хладно, а лети не превише топло. Онда су је срушили пре него што у изградили темеље нове. И тако су се нашли на голој пољани и једино што им преостаје је да маштају, јер им снови дају оно последње што умире - наду.

На позоришној сцени имали смо поодавно сјајан комад Милице Новковић "Камен за под главу", а у новије време "Одумирање" Душана Спасојевића. Зашто је тако мало прича из сеоског живота, уз толико тема?

- Последњих деценија у драмској литератури село не постоји. Као да се тамо ништа не догађа што би, на било који начин, могло бити занимљиво. А колико је село важно, најбоље се види на железничкој и аутобуској станици кад петком људи одлазе у свој завичај празних руку, а недељом се враћају пуних у Београд. Одувек сам веровао да је наша земља, у најбољем смислу, сеоска и да село храни овај народ. Али у литератури, после то двоје писаца, нисмо имали богзна колико текстова који би се бавили сеоском тематиком.

Сматрам да је село најздравији део нашег друштва, јер тамо људи искључиво живе од свог мукотрпног рада. А оно одумире зато што држава према њему никад није имала матерински већ маћехински однос. Зато је данас на селу немогуће живети већ само се - прехранити.

У Звездара театру тринаест година је на репертоару булеварска комедија "Вечера будала" с вашим потписом. Такође, "Загонетне варијације" у Народном играле су се готово две деценије, све до смрти Марка Николића.

- Добар је текст, одлични глумци, речју, добра представа. И оно што је у овим временима посебно битно веома је духовита и за публику лековита. "Вечера будала", као и "Загонетне варијације" и "Догодине у исто време" у Позоришту Славија баве се животним темама које сваког занимају. Све су засноване на добром драмском предлошку, а њихова дуговечност је показала да је публика најбољи позоршни критичар.

Фото Ј. Симовић

Прошлу, па и ову годину, памтићемо по одласку многих значајних уметника. За театар је то много већи губитак од празних сала и каса...

- Толико смо свикли на губитак да немамо ни свест колико људи више нема. Од великих несрећа око нас не стижемо ни да мислимо шта њихов одлазак значи за позориште и културу, уопште. Кад год да нечија смрт дође (па и после дуге болести или дубоке старости), она је изненађење. Доноси велику тугу и оставља празнину. Поменули смо Марка Николића, отишао је Јиржи Менцл, ових дана и Борис Комненић...

Едгар Алан По и Ками у својим делима били су инпирисани епидемијама. Да ли очекујете да се слична прича нађе на позоришној сцени?

- Верујем да хоће. Уосталом, да би неко дошао да одгледа представу, мора да направи договор са собом и да се лиши страха. Страха, да крене из куће у којој је колико - толико заштићен, да уђе у превоз, у салу, седи у нечијој близини. И, коначно, скупи снагу и концентрацију да одгледа представу. Тај психолошки притисак је само један од сегмената.

Ако томе додамо и чињеницу да су позоришни гледаоци углавном људи који скромно живе - ништа не иде у прилог позоришту. Ипак, сви имамо невиђену глад за театром. Зато су и "Берачи снова" били распродати у марту прошле године - готово за један дан.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
КО ЈЕ ДАВИД КНЕЖЕВИЋ КОЈИ ЈЕ УХАПШЕН У МАЈАМИЈУ: Након нестанка супруге Ане побегао за Србију

КО ЈЕ ДАВИД КНЕЖЕВИЋ КОЈИ ЈЕ УХАПШЕН У МАЈАМИЈУ: Након нестанка супруге Ане побегао за Србију

НАЦИОНАЛНА полиција ухапсила је данас у Мајамију Давида Кнежевића, супруга Ане Марије Кнежевић Хенао, Колумбијке која је нестала у Мадриду 2. фебруара. Давид Кнежевић, држављанин Србије, био је главни осумњичени откако су америчка полиција и ФБИ прикупили доказе да је реч о насилном нестанку, сазнају шпански медији.

06. 05. 2024. у 17:33

Коментари (0)

КАДА ЈЕ РАК ПЛУЋА ИЗЛЕЧИВ? Докторка Ђурђевић дала одгоор на питање о страшној болести (ВИДЕО)