ИНТЕРВЈУ Ирфан Менсур: Судбина ме три пута сачувала

Вукица Стругар

24. 01. 2021. у 16:00

ИНТЕРВЈУ Ирфан Менсур: Судбина ме три пута сачувала

Фото П. Милошевић

ЗБОГ несрећне судбине Толстојеве јунакиње, нишка публика први пут је заплакала 1913, гледајући представу у извођењу позоришне трупе "Коста Трифковић" (под вођством Симе Бунића).

После више од једног века, "Ана Карењина" се премијерно нашла на сцени тамошњег Народног позоришта, овог пута у редитељском читању Ирфана Менсура. Главну улогу "на равне части" деле глумице Драгана Мићаловић и Катарина Арсић, па уз друге различите елементе, може се говорити и о две Ане Карењине.

Ирфан Менсур, глумац, редитељ и професор на Факултету савремених уметности у Београду, желео би да после дуго очекиване премијере уследи још једно задовољство за публику:

- Предложићу, оног тренутка кад се позориште отвори у пуном капацитету, да направе Фестивал публике! Учествовале би све представе које су прављене за време "ковид-пошасти", а гледаоци добили карте са попустом. Да се и на тај начин захвалимо свима који су долазили са маскама и пролазили кроз све мере контроле да би провели та два сата у проређеном гледалишту. Храбро и дирљиво. То је најлепши одјек ономе чему сам посветио пола века свог живота.

Фото П. Милошевић

Требало је да представа изађе у новембру, али сте и ви и Драгана добили корону. У ишчекивању премијере, одједном сте се нашли у животној опасности?

- Зато смо и преживели. Знали смо да нас чека завршетак представе. После првих, најтежих тренутака у болници (13. дана скинут сам са кисеоника) размишљао сам о представи. Одмах по изласку, назвао сам Сању Илића, мог пријатеља и кума, изложио му неке идеје. Пошто радимо две представе, са две главне глумице, имамо и две различите музичке подлоге. Направили смо видео--спот и песму "Карењина", коју пева Драгана Мићаловић, а чује се и у представи.

Ви сте писали текст. Морао је бити "достојан" великог Толстоја?

- За ову представу покушао сам да направим драматизацију. Две године сам се борио и мислио којим путем. Одлучио сам се, као што каже поднаслов представе, за "целовечерњу позоришну причу о љубави". Из целе "Ане Карењине" издвојио сам три љубавне приче: Вронског и Карењине, њеног брата Стиве и Дарје, Кити и Љевина. Љубав није била баш примарна код Толстоја. Посветио се и друштву, променама, религији. Успео сам све то да "прескочим" и склопим причу о љубави.

Колико је за вас, и пре Карењине, глумачки и редитељски била испиративна руска класична литература?

- Себе сам на њој одгојио. Онај ко не почне са руском класиком не може доћи ни до Тенеси Вилијамса, Артура Милера, па ни до Црњанског, Ћосића, Басаре, Видојковића... Непревазиђена је. Иначе, ово ми је прва режија једног руског писца, осим Григори Горина који припада млађој генерацији и његовог "Херострата" у Нишу, пре три године.

Друга Карењина, Катарина Арсић, ваша је студенткња?

- Предавао сам једно време у Нишу на Академији, а у представи играју и моји студенти Братислава Милић, Нађа Текиндер и Стефан Младеновић. Изашле су четири генерације, нажалост, та школа више не постоји из финансијских разлога.

Ово је пета представа у граду који вас воли и "својата". У Нишу сте завршили гимназију и стекли трајна пријатељства?

- Нишлије не посматрам као публику, него као моје навијаче. Рођени сам Сарајлија који је средњу школу завршио у Нишу, а студије у Београду где и живим 50 година. Долазио сам на Нишке сусрете, обилазио родитеље и брата који су ту живели. А живео сам и "на црту" у "Коларцу", испод Академије у Кнез Михаиловој. Кад ми стигне нешто новца, прво сиђем у "Коларац" да поништим те "цртице" хране, и евентуално, лошег вина које смо пијуцкали после предавања.

Фото П. Милошевић

Да ли вам је и у овим, ванредним околностима помогао јужњачки хумор?

- Како да не. Био је то црни хумор, њима својствен. Мислим да половине црнохуморних причица, вицева, доскочица, потиче из ових крајева. Па се преко "Вајбера" и друштвених мрежа шири по целој Србији и даље. Све што је духовито шаљем "Вајбером" брату који живи у Малмеу, онда он проследи својој деци, па и они уживају у нашим доскочицама. Други брат ми, опет, живи у Шпанији, у Виљареалу. У свакодевном смо контакту.

ДРУЖЕЊЕ СА СИНОВИМА

Најмлађем сину Павлу, који гради сопствену каријеру, дали сте име по овом лику. Долази ли на ваше премијере?

- Сва тројица (Филип, Алекса и Павле) прате ме по региону и долазе на сваку моју премијеру. Знају да их чекају резервисане собе у хотелу и да ћемо се после тога дружити. Тако је било и овог пута: резервисао сам сто за осам особа, јер су синови повели своје девојке и жене. Већ смо се тако окупљали у Зајечару, Вршцу, Мостару. И то је дивно.

Рођендан сте обележили ових дана, 19. јануара?

- И мени и Жарку Лаушевићу је рођендан на Богојављење. Ето, и од њега сам преко "Вајбера" добио честитку. Разменио сам седамдесету... Иначе, знали смо нас двојица да заједно закупимо кафану, рођендан је био само повод да окупимо драге људе. Прошле године је баш у ово време био у Београду, па смо се договорили да са ужим делом породице дође код мене на ручак. Припремио сам му изненађење: у другу собу се сакрило четрдесетак људи. Кад је ушао, сви су углас запевали рођенданску песму! Био је потпуно шокиран.

Игром судбине с њим сте се нашли и у најдраматичнијим околностима, у болници током короне?

- Нас двојица се не дружимо. Ми живимо заједно. Судбина нас спаја у разним ситуацијама на истим местима, истим успесима и неуспесима, истим размишљањима...На неки начин смо повезани. Једноставно, све се склапа тако да смо скупа кад год се неком од нас двојице дешава нешто значајно.

Верујете ли у судбинске везе међу људима?

- Апсолутно! И захваљујем судбини која ме чува. Она је много јача и од мене, и од вас, и од наших пријатеља. Назовите то судбином, силом, чиме год. Мене је сачувала пре седам година кад сам имао инфаркт, није ме испустила ни док сам био на ивици да одем заједно са ковидом, а сачувала ме је и 1992. кад се десила та "Ступица" и ужас пиштоља... Верујем да је судбина видела да ја, можда, то заслужујем. Неким својим понашањем, размишљањем и, право да вам кажем, мислим да сам частан човек. Да тако живим и понашам се према људима.

Играли сте Принципа, Костића, Пашића, Голубића, Мушицког, Цвијића... У који лик и карактер сте најлакше ушли?

- Са великим задовољством сам прво проучавао и прочитао све што ми је дошло до руке о кнезу Павлу и лози која је тако несрећно нестала са сцене. Мислим да сам имао простора са његовим ликом и да сам га урадио на прави позоришни начин. Нисам правио имитацију већ своју верзију кнеза Павла. Понекад су ме звали са централе ЈДП да кажу како ме чекају неке старије госпође на улазу - да се поздраве, сликају и добију аутограм. Сећам се једне анегдоте, када су ме чекале на улазу три госпође. Долазим пресвучен, у црној кожној јакни, немам више ни зализану косу. Биле су разочаране...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)