ИНТЕРВЈУ Слађана Зарић: "Коридор" митска битка!

ОТАЏБИНА - тако офуцана, а тако јака реч. Ипак, имам савест према држави у којој сам, не само рођена, него која ми је много тога дала и којој мислим да треба на различите начине да враћамо.

Фото В. Данилов

Сваким послом враћамо дуг према земљи и према прецима. Моји филмови су ратни, а у ствари антиратни, јер приказују све његове страхоте и како је он последња опција излаза из сукоба. Филмови садрже и поруке да поштујемо погинуле и да гајимо колективно сећање нашег народа. Не смемо да заборавимо људе који су дали животе за отаџбину било на Кошарама било на Коридору.

Овако новинарка и уредница РТС Слађана Зарић, за "Новости", објашњава шта ју је мотивисало да три епске битке српске војске из скорије историје преточи у документарно-игране филмове "Ратне приче са Кошара", "Ратне приче са Паштрика" и најновији "Коридор 92". Екранизација једне од најславнијих битака Војске Републике Српске била је најгледанији програм на РТРС 9. јануара, а 1,2 милиона људи нетремице ју је пратило пре неколико дана на РТС.

ПОРУКЕ Зарићева је и аутор филмова о Кошарама и Паштрику, Фото В. Данилов

Какве реакције сте добили после премијера?

- Различити историчари су ми рекли да је филм национално освешћен, али није патетичан или увредљив. Изнели смо оно што се чињенично дешавало и верујем да је многим гледаоцима то било потресно и да нису могли гледати. Сви играни делови засновани су на судским процесима, сведочењима људи који су били жртве или директни учесници борбе. Разговарала сам са више од 80 бораца, мада се нису сви појавили у филму. Филм "Коридор 92" је изазвао емоције код Срба овде јер скоро да нису знали шта се тамо збивало. Један од честих коментара био је неверица шта су све ти људи преживели. У Републици Српској поред већином позитивних коментара била је и понека замерка о заступљености појединих команданата или јединица. Њима је други део филма, који се односи на саму операцију, био значајнији. Филм се сада налази на "Јутјубу" и могуће је да ће тек уследити коментари и реакције из Хрватске. У току истраживања користила сам и хрватске и српске изворе и на основу белешки официра у ратним дневницима радила сам паралелу шта се ког дана на фронту дешавало.

Како сте дошли на идеју да снимате овај филм?

- Људи су пуним срцем реаговали на премијери филма "Ратне приче са Кошара" у Бањалуци. Била сам ганута тиме да су Кошаре прихватили као да је њихова прича. То ме је подстакло да пожелим да испричам причу која се тиче и нас јер смо исти народ. Операција "Коридор" има шири геополитички контекст дешавања уз фасцинантан морал и херојство које су показали војници Републике Српске. Треба да знамо сопствену историју и морамо да је причамо. Део разлога зашто сам радила "Коридор 92" лежи у величанственој бици, која је у војном смислу била изузетно важна и успешна, а део у позадини догађаја која је довела до битке.

АКЦИЈА У играном делу филма "Коридор 92" једну од улога тумачи Вук Костић, Фото В. Данилов

Филм хронолошки прати догађаје од 3. марта до 7. октобра 1992. и тиме даје шири контекст дешавања?

- Чињеница је да су Хрвати без икаквог војног споразума прешли реку Саву још 3. марта, а да је први споразум између Туђмана и Алије Изетбеговића потписан крајем јула. Веома ми је занимљиво што Хрвати у записима о борби у Посавини уопште не доводе у питање присуство регуларне хрватске војске на територији БиХ. Управо због таквих дешавања су Југославији уведене вишегодишње и трагичне санкције. Само неколико дана од 6. априла и званичног почетка рата у БиХ формирани су логори у којима су убијани Срби и то не треба заборавити. Једна од најтужнијих и најтежих сцена "Коридора 92" ми је била када Азра Башић убија логораша у Дервенти. Плакала сам док сам слушала потресна сведочења о силовањима и логорима.

Шта је, по вашем мишљењу, посебно обележило ову битку?

- Коридор је митска битка. Када је донета политичка одлука да ЈНА треба да напусти територије око Босанског Брода, војска Републике Српске још није формирана и Хрвати узимају део по део, стварају логоре и долазе скоро до Добоја. Тако пресецају пут, односно коридор. У Бањалуци тако нису имали могућност да било шта од било куда набаве, јер је било забрањено и прелетање изнад БиХ. Без ваздушног и копненог саобраћаја долази до, слободно могу рећи, хуманитарне катастрофе у западном делу Републике Српске. Са севера надиру Хрвати, југ држи армија Босне и Херцеговине и налазите се у кругу из ког нема излаза. Почеле су несташице струје, хране, лекова, средстава за дијализу, кисеоника... Тада у бањалучком породилишту умире 12 беба. Они нису имали друго решење осим да оду у борбу или да их нема.

- Операција "Коридор" је била бити или не бити и да тада није спојен источни са западним делом не би било ни Републике Српске. Морал тих 40.000 војника је невероватан. Одлазили су певајући у битку из које су знали да се неће вратити. Није било човека који није пуног срца отишао у пробој. Они су се бранили да преживе и остану на свом огњишту. Што каже глумац Александар Стојковић, који је писао сценарио играних сцена, да то нису урадили прошли би горе или исто као у Другом светском рату. Специфично је да су управо у том делу Републике Српске Крајине и Посавине били потомци оних који су страдали у Јасеновцу пола века пре дешавања на Коридору.

Којом следећом битком бисте волели да се бавите у будућности?

- Волела бих мало да се одморим од ратних прича... Најдража сцена "Коридора 92" ми је логорска ватра када је линија фронта стала, а војници опуштено седе и певају уз гитару. У трену све утихне и они чују цврчке и непријатељске, хрватске снаге које им вичу да не престају и наставе да певају. Како каже саговорник у филму, тај догађај је показао како је мало потребно да се се из рата пређе у мир и обрнуто. Такве сцене или сведочења о томе колико је страдало младих од 18 или 19 година показују апсурдност рата.

Да ли смо после скоро три деценије пронашли мир и заборавили рат?

- Рат не треба да заборавимо јер и даље има живих породица које су поднеле жртве и требало би да се сећамо погинулих и исписујемо сопствену историју. Уз поштовање свих мртвих и жељу да нам се никад не понови. Полазим од тога да смо и ми гледали приче о Вијетнаму иако није имао много везе са нама. Зато би требало да младим људима причамо о нашој историји. Сматрам да је зато што се после Другог светског рата, због другачијих политичких околности, није учило о Јасеновцу, разним јамама и другим страдањима у великој мери то васкрсло и поново десило 1991.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације