ВОЉЕНА ПРОФЕСОРКА И ДИВА БИСЕРНОГ ГЛАСА: Повукла се са сцене 1978. године када је била на врхунцу каријере

ВЕСТ о одласку оперске диве Бисерке Цвејић, чији се бисерно чисти глас до јуче чинио посве девојачким, баш као и њена неуништива енергија и љубав према животу и људима - иако је овај свет напустила у позној старости, потресла је јуче многе.

Фото И. Маринковић

Пријатеље, колеге, поштоваоце, а изнад свега њене највољеније бивше студенте, њену једину истинску децу, оне којима се беспоштедно давала током деценија, посвећујући им сву љубав, пажњу и подршку које је могуће пружити. Оне, кроз које ће и у којима ће, док њих буде, наставити да живи сећање на велику уметницу и учитеља, велику жену препуну љубави.

Седамдесет седам мецосопранских улога у хиљаду и осам стотина представа у којима је диљем планете проносила и ширила своју славу али и углед своје, оне велике некадашње нам земље - сместило се у мање од три деценије каријере, од 1950. када је запевала Шарлоту у "Вертеру" и када ју је Оскар Данон ангажовао у Београдској опери, до 1978. када се повукла на самом врхунцу каријере. Потоње деценије посветила је педагошком раду, са својим беспрекорним осећајем да препозна, издвоји, подржи и избруси дар, и глас у припадницима младих нараштаја.

Бројеви говоре много о импресивном професионалном путу уметнице која се сретала, певала и дружила са највећима, незаборавне Амнерис или Кармен, певачице која је покорила миланску Скалу, затварала стару и потом отварала нову сцену Метрополитен опере. Ипак, ти велики бројеви успевају донекле и да прикрију и замагле другу, "већу" страну Бисерке Цвејић коју ћемо памтити - људскост и несебичност веселе вечне девојчице звонког гласа и смеха, жене до краја заљубљене у свог супруга Душка, оперског певача и лекара са којим се, како је знала да каже, и усред ноћи будила да се још мало нашале и насмеју.

Тужну вест о одласку примадоне у њеној 98. години, објавио је јуче оперски уметник Никола Китановски, некадашњи њен ученик (који је код професорке и живео 13 година), један од оних који су јуче осетили бол упоредиву само са губитком родитеља - јер она је то и била за њих.

СРЕЋА са супругом Душком, Фото И. Маринковић

- Још једно име из групе певача великана који су обележили целу једну епоху, а коју никада више нећемо уживо чути - рекао нам је Китановски. - Преостаје нам да јој се вечно дивимо и уживамо у њеним трајним записима. Не само на овим просторима, већ и оперски свет, изгубили су једног од највећих мецосопрана у историји оперске уметности, уметницу коју су стручна пера сврстала међу корице свих могућих енциклопедија. Њени савети и речи заувек ће одзвањати у нама - њеним студентима, сећање на њен осмех и израз лица увек ће разгалити наша срца и душе, а њено знање наставићемо да преносимо на генерације које долазе... Бисерка ће заувек остати међу нама.

Вероватно највећа наша оперска звезда у свету, баритон Жељко Лучић, још једно је од Бисеркине деце, како је и називала вољене своје ученике, којима би најпре несебично преносила знања, потом давала крила и остајала им увек ветар у леђа, делећи са њима бројне тријумфе али и ретке неуспехе.

- Ја сам био њен син, тако ме је звала, на исти сам начин и ја њу прихватио, као родитеља - рекао је, за "Новости", Лучић (коме је Бисерка препоруком отворила врата опере у Франкфурту), ни сам још не могавши да појми настајућу празнину и губитак, ма колико био очекиван. - Када бих имао још један живот пред собом, тешко да бих и тада успео да јој се до краја одужим, толико је много, драга професорка, учинила за мене. Видели смо се лета 2019, пре но што нас је ова пандемија на дуже онемогућила, до тада је Бисерка била ту увек када је требало, и било могуће. Последњи пут пратила ме је на сцени Метрополитена, на којој сам те 2006. дебитовао у "Ђоконди", у истој продукцији са којом је давне 1966. Бисерка Цвејић отворила ту сцену и обновљену зграду Метрополитена! Четрдесет година касније слушала је мене, свог "сина", из гледалишта, и признала ми потом да ју је то искуство прилично потресло, да се сва била најежила. Моја драга, велика професорка, једна од највећих, и као уметник и као човек...

Фото Приватна архива

Син примадоне Радмиле Смиљанић, успешни наш оперски певач Никола Мијаиловић, иако није био Бисеркин ђак памтиће је као велику учитељицу - музике али и живота, а донекле чак и као "кривца" за то што се Никола родио (по трагичном губитку Радмилине ћерке, Николине никад неупознате сестре, управо је Бисерка најупорније "наговарала" Раду да што пре роди друго дете).

- Била нам је одувек изузетно блиска, увек ту, као безрезервна подршка, посвећена до краја музици коју је обожавала али и својим ученицима, кроз чију ће уметност наставити да живи - наводи Мијаиловић.

- Једини пут када памтим да сам је видео на сцени је иста прилика када сам први и једини пут доживео и великог Мирослава Чангаловића, могла је бити нека 1980. година, а ја сам био сасвим мали и одрастао уз мајку у Народном позоришту. Био је то некакав гала концерт на Великој сцени а она је певала "Хабанеру" из "Кармен" и сећам се бескрајних овација и безбројних враћања на сцену које је доживела тада, те невероватне њене харизме и магије коју је ширила. И као толицки сам успео да препознам величину њене уметничке личности, огроман дар и љубав према музици којима је одисала. Колико препознатљива и у говору и физички, једнако је била упечатљива и јака као уметничка личност. Та несебична, велика жена и јединствена уметница, заљубљеница у музику, али и у живот и у све што је лепо, умела је да живи и да инспирише све око себе, дајући нам ветар у леђа.

Фото Приватна архива

Управо ту Бисеркину особину - давање ветра у леђа баш када је младом уметнику најпотребније, изнад свега истиче и сама Радмила Смиљанић, која је са Цвејићевом друговала деценијама а ипак, како вели, једва успела да престане да јој персира, "блокирана" младалачким страхопоштовањем према диви.

- Професионално се о Бисерки све зна, била је једна од највећих и певала довољно и за два плодна уметничка живота, о квалитету тог певања да и не говоримо - истиче Смиљанићева.

- Но оно што јој ја, као и многи други, никада нећу заборавити, јесте оно што је учинила за мене на самом почетку моје каријере, вођена својим непогрешивим "носом", инстинктом да препозна таленте, и огромном жељом да помогне сваком. Па и мени, о којој је тада знала само да сам била студент њене некадашње колегинице из класе и није ме ни познавала. Што Биси није сметало да ме пронађе и то на мом пропутовању кроз Беч, да ме одведе у свој стан, нахрани ме, напоји и упева - и одведе код два тада највећа менаџера. Други међу њима ме је преузео, ангажовао ме је у Франкфурту и тако је почела моја међународна каријера. То се не заборавља. Баш као што се не заборавља ни први мој наступ (као Микаеле) са њом, великом Кармен, којој је партнер био ни мање ни више него Марио дел Монако као Дон Хозе - тај набој, тај судар енергија и харизми двоје великих на сцени, нешто је непоновљиво, што је и мене почетницу тада терало да поред њих постанем "већа од себе саме". Управо за то и "служе" такви, највећи, да крај њих и сами надрастете себе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације