ОСТРВА РЕДА У МОРУ НЕРЕДА: Која је улога институција културе

Без библиотека, култулошка перцепција света, па и читава словесност, изгубили би своју најзначајнију институционалну раван.

Фото: З. Јовановић

Без папируса, клинастих плоча, рукописних и штампаних књига, без дигиталних записа, нема ни објективног ума. Замишљам да ће и интелигентни живот будућности, у свом настојању да апсорбује инерцију, да манипулише свим ограничавајућим параметрима, бити организован као једна врста космичке библиотеке, чија ће мултидисциплинарност и умреженост створити спољашње претпоставке за трансцендирање објективације, за поступно освајање апсолутног знања.

С друге стране, свестан сам да, као део културолошког егзоскелета, и библиотеке знају да умртвљују, ограничавају, утамничавају. Не треба сметнути с ума Ничеово упозорење да је некреативно памћење деградација на ниво складишта историјских архива и да, као таква, води у декаденцију, у губитак виталности. Можда звучи превише оптимистички, али стваралачки пулс библиотечког живота требало би да установи разлику између "лошег, издајничког заборављања" и оног "позитивног, креативног", које је нека врста регенеративне силе, привилегије. Ако креативно заборављање разумемо као активну моћ, као способност позитивне инхибиције, онда расту изгледи да прошлост неће постати гробар садашњости и будућности.

Питање на које засад нема одговора (које, уосталом, још није ни ваљано постављено), гласи: Како да непатворене креације преживе судар са хијерархијски организованим, а тиме и, мање или више, урушеним начелима живота?

Осећање "нелагодности у култури" није, како сугерише психоанализа, резултат себичлука, доживљаја културе као претње властитом ужитку, већ жала, потиштености, па и зебње пред стихијском снагом институција, пред надмоћи квантитета и спољашњих мерила над истинским духовним вредностима.

Али у једном тренутку институције културе постају пресудне. Оне треба да афирмишу сврсисходну стваралачку енергију, да пошаљу сигнал да се аутентични садржаји живота уважавају и вреднују и да шићарџијски интереси више не пролазе. Ако се то деси, онда имамо видљиве индикаторе конструктивног друштва.

Није лако стићи до увида у унутрашње језгро стваралаштва, где се одвија истинска драма у односу између личности и културе. Ова драма не може бити решена унутар институција. Али институције могу да створе амбијент у којем се владајући културни обрасци не супротстављају стваралачкој слободи личности.

Свеопшти социјални кодови награђују послушност, репетитивност, конформизам, лењи конзервативизам, а кажњавају побуну, инвенцију, утопијске визије. Аутентична култура - која превладава силе инерције, која побеђује ропске моћи објективације - постоји само на махове, обликујући просторно-временска "острва реда у мору нереда". Али и тада је она мука и тегоба на путу ка екстази унутрашњег и спољашњег смисла.

Трагедија културе је у томе што је у њој дух - да би могао да буде регистрован и објективиран - обично принуђен да се отелотвори у осиромашеним предметно-симболичким облицима. То је "култура ћутања", која дестимулише комплексне и вишеслојне ставове, приклањајући се владајућим очекивањима, настојећи да спољашњом етикецијом кокетира са неаргументованим ставовима, лажним компетенцијама и танким знањима привилегованих слојева друштва.

С друге стране, задатак институција културе је у томе да то осиромашење буде што је могуће мање.

Као филозоф, морам да кажем: за овакво стање ствари одговорна је и филозофија, којој данас недопустиво измиче свест о посустајању будућности, а поготово свест да је управо филозофија саучесник тог посустајања, да је потпомогла у гушењу екстазе мисаоних прегнућа, трагања за излазом, за новим пољима значења. Редукованих хоризоната, поводљив и нестрпљив, куртоазан и равнодушан према истини, правичности, лепоти и трансценденцији, жељан спољашњих признања, ментално аутоанестезиран, данашњи "филозоф" постаје све суздржанији, задовољавајући се пригодним радовима у којима презентује "схватања овог у делу оног". Потера за "успехом" угушила је најзад и потпуно критичко-синтетички инстинкт.

Да бисмо превладали стање које Тојнби назива "стадијумом прелома и експанзије" - када стваралачка мањина губи способност деловања и претвара се у елиту која стоји изнад друштва, управљајући њиме не снагом духовног ауторитета, већ физичком силом - потребна је синергија мудрости и вештине, једна посебна врста разборитости. Без фронезиса увек постоји само синергија "ускогрудости и егоизма владајуће елите, са лењошћу, незнањем и конзервативизмом пасивне већине". А то је стање које омогућава да демагошка и институционална злоупотреба магловитих и вишезначних апстракција обично лако излази на крај са настојањима да се обликују дубоки и широки увиди у склоп ствари и у задатке живота.

(Председник УО Народне библиотеке Србије)

Препоручујемо

Култура

0 6

ПРОМЕНЕ НА ЧЕЛУ НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ СРБИЈЕ: Именован нови Управни одбор, Кајтез нови председник

26. 12. 2020. у 07:13

Србија

0 0

ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ ИЗДАВАЧКЕ ДЕЛАТНОСТИ: Ширење свести о нематеријалном наслеђу

15. 12. 2020. у 17:02

Култура

0 2

ПОЕЗИЈА И ШМЕКЕРИ: Несвакидашње књижевно вече у Атријуму Народне библиотеке Србије

12. 11. 2020. у 17:07

Друштво

0 0

О СМИСЛУ У НОВОЈ НОРМАЛНОСТИ: Онлајн трибина у Атријуму Народне библиотеке Србије

27. 10. 2020. у 16:18 >> 16:40

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације