ИНТЕРВЈУ Милован Данојлић: Добри писци су актуелнији од вести

Горан Чворовић - стални дописник из Париза

29. 12. 2020. у 11:00

ПУНА истина о ономе што је писац створио почиње се назирати тридесетак година, после његове смрти. Биће добро ако га, у неком прегледу, уопште помену, у индексу на крају књиге, или у фусноти.

ИНТЕРВЈУ Милован Данојлић: Добри писци су актуелнији од вести

Милован Данојлић / Фото П. Митић

То у разговору, за "Новости", истиче добитник "Велике награде Иво Андрић" за животно дело, коју додељује Андрићев институт у Вишеграду, писац и академик Милован Данојлић.

* Колико је за вас значајна награда која носи име Иве Андрића, имајући у виду да сте га и лично познавали?

- Јесте, за живота, повремено смо се виђали, и разговарали. Био сам захвалан слушалац, и он је то осећао. Тако ми се, поводом ове награде, учини да смо се поново срели. Кад сам му, око 1970, успут, рекао да сам се претплатио на прво издање његових сабраних дела, он узврати: "Нисте морали, могао сам вам то дати." И ево, сад ми, преко свог правомоћника Емира Кустурице, шаље један много већи и богатији дар. Књижевна реч се не обазире на границе између живота и смрти.

* Какав је, уопште, ваш однос према наградама? Умете да кажете да је за вас то што и тапшање по рамену, наравно, у позитивном контексту.

- Човек који, као ја, доспе у 84. годину земаљског века, а вредно се бавио неким послом - као ратар, инжењер, лекар, рудар, учитељ, пиљар - заслужио је награду за животно дело. Као жив створ, осетљив сам на пажњу коју ми је посветио Андрићев институт у Вишеграду. Као писац, нешто сам уздржанији: нисам убеђен у изузетну вредност свега што сам урадио. За оно што нешто ваља, заслужан је Вишњи, и, ако је прихваћено од читалаца, то више и није моје. Моје је искључиво оно што је слабо, већ и зато што то нико не жели да дели са мном. Тај терет ми никакво јавно признање не може олакшати. Награђивање за живота је ствар договора међу живима. Не припадам ниједном клану, не шурујем са члановима жирија. Пријатно се изненадим сваки пут кад ме се сете. Тако је било и овога пута.

* Колики је Андрићев значај данас у свету?

- Оставио је, свакако, неки траг, према снази и положају народне заједнице којој је припадао. У "Малом Ларусу" му је посвећено пет редака, у "Великом Ларусу" 11 редака. И даље се боље држи од Југославије и југословенске идеје, за коју је, у младости, робијао. Залагао се за братску заједницу Јужних Словена, определио се за српску културу, а велики свет се према тим идејама показао немилосрдан. И он, и Селимовић, и Емир Кустурица, и Петер Хандке, и Харолд Пинтер пристали су, добровољно, да носе наш крст. Мора да нешто вредимо, кад су се ти племенити духови сврстали уз нас, али смо далеко од савршенства, и од онога што бисмо могли бити.

* Да ли је и колико Андрић данас актуелан?

- Добри писци су увек и свугде актуелни, свакако актуелнији од вести које смо, синоћ, слушали преко неког телевизијског канала. Они не доносе само пуке информације, него и њихов дубоки смисао. Сретао сам Италијане, Французе, Јапанце који би, чувши одакле сам, говорили о Андрићу с великим поштовањем. Ко год је уложио мало читалачког труда, имао је о њему лепу реч. Невоља је што је, у океану штампаних речи, тешко усмерити пажњу на оно што није помодно и на јефтин начин атрактивно. Он је писац малог језика и трпи, заједно са свима нама, додељени усуд.

* Шта од његових порука можемо да применимо у ово време?

- Он је, између осталог, хроничар ишчезавања два моћна европска царства. Свака сила је за века, па и ова која нас данас тлачи. Столећима увежбавамо трпљење и стрпљење, то треба и данас имати на уму. Кад сам га, једном, упитао откуд му снага да у Београду, под окупацијом, пише своје велике романе, он ми, замишљен и полуодсутан, рече: "Кад је човек несрећан, али стварно несрећан, нико му ништа не може." Несрећа подстиче слободу суђења, она носи жестоку животну енергију. Они који су покушали да нас згазе, у суштини су нас ојачали.

* Андрић је у "Знаковима поред пута" рекао и да је "добро и природно сећати се прошлости и мислити на будућност, али да је живети ма и делимично у будућности или прошлости - нездраво, чак и опасно." Имамо ли право да се надамо бољој будућности?

- Садашњост је раскрсница прошлости и будућности. Живимо у њој, а гледамо у два правца. Опасно је заробити се у ономе што је било, или се занети оним што прижељкујемо, и изгубити тло испод ногу. То је, чини се, оно што је "писац хтео да каже."

* Хоћемо ли, уморени изолацијом, у увек жељеној бољој будућности све радити више и јаче него пре?

- Ово је време лома и престројавања, траје дуго, али не може бити вечно. Дешава се смрт сељачке цивилизације, живот треба да се структурише на новој основи, и то се одвија споро. Није боље ни у Француској, где је сеоски простор боље уређен него код нас, а подједнако опустео. Верујем у нужност обнове живота, што подразумева поштен, упоран и пристојно награђен рад, а када ће се и како то остварити, не знам. Нисмо ваљда излудели па да, на првој оштријој окуци историје, изумремо?

* И ви и Петер Хандке, као оба лауреата овогодишње награде, живите у Француској. Имате ли прилике да се виђате, разговарате и размењујете искуства?

- Ми смо добровољни изгнаници, избеглице у туђину. Завукли смо се у светску пустињу да бисмо били ближи себи. Откако ређе одлазим у Париз, ређе се и срећемо. Повремено телефонирамо. Много ради, не волим да га ометам у послу. У предасима шета по оближњој шуми, као и ја, овамо, на југозападу Француске. Велики је љубитељ гљиве зване књега (amanita caesarea). Она се у Француској ретко налази, под заштитом је државе. Кад је чуо да је, у лето, има у мом селу, у Шумадији, рекао ми је: "Јави ми, кад се појаве, доћи ћу само због њих, авионом!" Оно што нас је зближило био је отпор политички коректном мишљењу.

* Шта бисте пожелели нашим читаоцима у Новој години?

- Свакоме оно до чега му је највише стало, а свима заједно излазак из тунела у који нас је светска несрећа гурнула.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)