ТВ КРИТИКА: Најмрачнија страница културне историје Србије

Божидар Зечевић

19. 12. 2020. у 08:10

ДОКУМЕНТАРНО-играна серија Александра Гаталице "Мрачне странице културне историје Србије" започела је изузетно занимљивом епизодом о "мртвом песнику" Марку Ристићу о чему смо на овом месту писали са уважавањем.

ТВ КРИТИКА: Најмрачнија страница културне историје Србије

Фото приватна архива

Недавно је, међутим, емитована друга епизода овог ТВ фељтона, која је по свом садржају далеко испод прве, а по тематском оквиру и домету - готово потпуни промашај.

Испод депласираног и неразумљивог наслова "Готски отац модерне уметности" требало је да се тематизује однос Мирослава Крлеже према српској култури или културној историји, што је, иначе, фасцинантна и узбудљива тема, будући да је овај хрватски писац у шездесет и више година био у непрекидном трвењу са српским духовним наслеђем. Просто опседнут Србијом, нарочито Београдом, Крлежа је исписао или изговорио читав један историјско-публицистички наратив у коме је остало мало непознаница, који су научници, историчари и књижевни хроничари - српски, хрватски и ини - исцрпно наводили и разглабали. Овај квантум данас чини читаву једну малу библиотеку, дакле, читаво једно поглавље наше културне историје.

Мирослав Крлежа,Фото архива

 

Крлежи Београд није давао мира од оног мрачног догађаја 1913. када је, после првог Балканског рата, из Србије избачен као пробисвет и вероватни аустроугарски шпијун, без обзира на то што је тврдио да су једини мотиви његовог пребега у Србију идеали југословенски и жеља да се бори на српској страни. Срби му нису веровали ни реч и брутално су га шупирали натраг, преко Саве, где је преживео срамоту коју никада није опрао и која је предодредила читав његов живот. Сва његова најдубља осећања остала су везана за ову муку, а све српско је постало узрочником његове личне трагедије. Ко зна колико пута се у свом дугом и задиханом животу враћао Београду, понекад у њему живео и писао, само да би раздраживао своју мучну унутрашњу распру са њим, свађу без смисла, краја и конца. Први који је на то отворено указао био је Станислав Винавер још 1924: "Оно што је он написао о Београду спада у најжучније, најнеправедније што је икад ико написао о Београду. За г.

Крлежу Београд је гној, трулеж, куга, нешто чему имена нема". Личност богате имагинације и уникалне ерудиције, несицрпне лексике у умном и заумном говору, Крлежа се очајнички носио са овим кошмаром, који је временом добио размере психотичне опсесије. Нема прилике у којој није употребио свој знатан утицај у првој и другој Југославији да поквари, стигматизује, деградира, оцрни, сроза, обогаљи и понизи сваки могући израз културног и политичког идентитета Срба и Србије кроз непрекидно и непресушно изругивање и блаћење (где је могао) или маргинализацију и омаловажавање (тамо где баш није могао) свега српског, а нарочито највећих домета српске културе, од "Мирослављевог јеванђеља" и сакралног средњовековног живописа и неимарства, до Његоша и највећих савремених српских писаца Црњанског, Андрића и Дучића. Као "маршал југословенске културе" (израз Добрице Ћосића), апсолутни арбитар свега што се стварало у авнојској Југославији, по угледу на своје божанство и великог заштитника Броза, био је "осиони негатор српске историје", како каже професор Мило Ломпар у наслову свог капиталног дела, које показује како је Крлежа "целокупну српску културну и грађанску традицију извео на оптуженичку клупу". То је нарочито чинио унутар свог животног пројекта, "Енциклопедије Југославије", где се до ситница мешао у стручне оцене таквих ауторитета као што су били Милан Кашанин или Дејан Медаковић или Ђорђе Трифуновић, брисао их, мењао и кривотворио у духу своје личне одбојности према српској националној баштини, све до отвореног заговарања хрватског и шиптарског сепаратизма.

Ето, о свему томе нема ни речи у "Мрачним страницама културне историје Србије" Александра Гаталице, као ни о чињеници да је смишљајући разне гадости Мирослав Крлежа исписао збиља најмрачнију страницу српске историје ("1919: А тко нас је побиједио? Ови ушљиви балкански Цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке").

Не наводећи ништа од свега тога, Гаталица нам је надвоје-натроје испричао понешто о фамозном Крлежином реферату на љубљанском конгресу Савеза књижевника 1954. године, који је уприличен да означи крај владавине совјетског модела у југословенској књижевности, што је била политичка и идеолошка консеквенца Брозовог раскида са Стаљином. Тај је реферат имао извесну улогу у растерећењу од соцреалистичке догме, али се тицао Срба колико и свих других у Титовој држави и не представља никакву, а нарочито не мрачну страницу културне историје Србије.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)