ЛАЗИНА ЛЕКЦИЈА О ПОЕЗИЈИ: После 155 година први пут на српском језику објављен полемички текст нашег великог песника

Драган Богутовић

15. 12. 2020. у 15:16

ЛАЗИНА ЛЕКЦИЈА О ПОЕЗИЈИ: После 155 година први пут на српском језику објављен полемички текст нашег великог песника

Урош Предић и Лаза Костић / Фото Архива

ИАКО се понекад чини да о нашим великим писцима, међу којима је свакако и Лаза Костић (1841-1910) све истражено, речено и протумачено, то није увек тако.

Леп прилог томе дао је др Мићо Цвијетић, есејиста, критичар и песник који је своју нову књигу огледа "Племенити калемци" (издавачи "Свет књиге" и СПКД "Просвјета") отворио текстом о заборављеном Костићевом спеву "Беседа". И први пут на српском језику обелоданио до сада непознат полемички текст великана, написан и објављен на немачком 1865. године.

Као млад песник, пун заноса, Лаза Костић је у 23. години у Пешти, где је довршавао студије права написао "Беседу" са необичним поднасловом "Алегоријска драма без дијалога". Спев је изашао у часопису "Србски летопис" за 1864. али је, што је веома необично, у истом броју штампана и веома оштра критика овог дела. Текст су написали Глиша Гига Гершић (1842-1918), бриљантни студент права и касније, као и Костић, доктор правних наука, и знатно старији Антоније Хаџић (1831-1916), у то време познати уредник "Летописа" и секретар Матице српске.

- У свом заједничком "Мњењу" они су спев жестоко сасекли наглашавајући да је то "неки неизграђени нацртај, неки тек сумрачан замишљај, који песниковој примниљи још није потпуно јасан" - каже Цвијетић за "Новости".

- Таква оцена морала је песника јако да заболи, па је својим критичарима отписао у тек покренутом листу за књижевност "Матица" за 1865. Жестоко им је узвратио на њихов "појав превентивне цензуре у естетици", а занимљиво је да је главни уредник тог гласила био Антоније Хаџић.

Вероватно би се спор на овоме и завршио да Лаза Костић у два наврата поново није био нападнут, и то у славистичком, лужичко-српском часопису Slaviches Zentralblatt, који је излазио у Саксонији на немачком, а чији је издавач и уредник био Јан Арношт Смолер, научник, велики славенофил и сакупљач народног блага. Аутор текстова је потписан као "Коресподент" из Новог Сада иза чијег се псеудонима, по мишљењу Цвијетића, крије управо Антоније Хаџић с обзиром на постојеће везе између две Матице, лужичкосрпске и српске. У другом тексту "Коресподент" се посебно окомио на Костићево размишљање о замору у савременој нашој поезији, упозоравајући га да "живи у слаткој заблуди" и поетирајући. "Наша мила и драга народна поезијо, шта све још нећеш доживети од својих синова!"

Полемичара је, наиме, разбеснела Костићева констатација о опадању српске народне поезије због чега треба узети "и коју добру туђинку под своје".

Лаза Костић / Фото Архива

"Стара вековита јабука дријаде народног песништва мора се калемити; што странији калемци, само ако су племенити, тим боље. Треба упознати српску вилу са страним, поноситијим, угледнијим, дотеранији јој другама да позна многу милину своју, коју је већ била занемарила, па тек онда да и она пристане уз остале. Долази време да се бојишта преруше у позоришта, намастирске славе и вашари у текелијне светковине, прела у беседи", пише Костић, и указујући да се не треба плашити утицаја других објашњава: "Ко је богат, нек се не боји од задуживања, одужиће се кад било... Само жебра није кадар задуживати се."

Текст је, под насловом "Писмо уреднику", написан пре 155 година, у Пешти 20. децембра 1865. и објављен у првом броју за 1866. књижевног гласила Slaviches Zentralblatt.

- Својим критичарима Лаза каже да преферирају домаће шаблоне истрошеног песништва и залаже се за окретање европском песништву, тзв. укрштајима и "племенитим калемцима". Наводи пример Бранка Радичевића који је плодотворно био на Вуковој стази, на богатој "испаши", коме је таква дивна вегетација пријала. Лаза се суверено креће кроз античко, словенско и српско, ерудитски држи надахнуту беседу о песништву, држи суверено лекцију својим опонентима указујући им на преуске, националне, поетске видике. И све то износи бриљантним стилом који је и мени као преводиоцу задавао приличну главобољу - каже Цвијетић.

Иначе, додаје саговорник, готово цео век "Беседа" је била занемарена и заборављена. Тек јој је достојну пажњу посветио изузетни Младен Лесковац, у својој беседи поводом 50-годишњице песникове смрти, децембра 1960. у Сомбору. Он је Костићев спев добронамерно прочитао, озбиљно га анализирао и издвојио његове и добре и лоше стране.

И ВИЛА ЈЕ ДЕВОЈКА

ИЗРАЖАВАЈУЋИ чуђење што "Коресподент" доводи у сумњу његов патриотизам, Лаза Костић пише: "Ми заступамо две дијаметрално супротне стране, један од нас мора да је свакако у забуни, али, ипак, обојица можемо бити добри родољуби. И, ако ми признате да сам своју љубав према вили, ипак, мало доказао, онда бих и ја вама љубазност узвратио тиме што ћу вам признати да волим, додуше, вилу, али да у њу нисам заљубљен. Вила је у овом погледу као свака друга муза, а свака друга муза као свака друга девојка."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)