МОЈ ЖИВОТ ЈЕ НА ДАСКАМА: Књига "Чаробњак Радмиловић" Цација Михаиловића открива мање познате детаље из живота славног глумца

КАД осетим носталгију, одем у Зајечар, сретнем се поново са старим друговима који још живе у њему: они на много мирнији, овоземаљскији, рационалнији начин гледају на ствари, на оно што се догађа око мене. Кад сам с њима, разумем да нешто чему сам био спреман да придам изузетан значај, нама такве размере. С њима се на један фини начин враћам на земљу, готово очистим и долазим поново у Београд некако мирнији - рекао је о носталгији за завичајем у неком од разговора Зоран Рамиловић.

Краљ Иби: Улога по којој је остао упамћен / Фото Приватна архива

А носталгија Зајечараца за њим не престаје ни тридесет пет година после глумчеве смрти: тим поводом изашла је књига "Чаробњак Радмиловић" Милана Цација Михаиловића, у издању Народног позоришта Тимочке Крајине и Центра за културу "Зоран Радмиловић". Међу корицама је 35 саговорника (глумаца, редитеља, суфлерки, критичара), уз шездесетак прича из "Успоменара" - старих и нових сећања, у којима је главни актер овај незаборавни глумац Атељеа 212.

Оно што књигу заиста чини посебном јесу сећања Мирјане и Селене Вицковић, сестре и сестричине Зорана Радмиловића. И већ на самом почетку:

- Зоран је био добар, трпељив, а ја сам била досадна, стално сам трчала за њим... Никад није викнуо на мене, или да смо се потукли, таман посла - сведочи о раним успоменама сестра Мирјана.

Сећа се како је имала шест, а Зоран осам година, када им је отац отишао у заробљеништво. Деда Ланг дошао је из Немачке у другој половини 19. века, с групом инжењера и архитеката да пројектује пругу. Заљубио се и оженио лепом Српкињом Симком а пошто су се деца (Зоранов отац и стриц) из школе често враћали плачући, јер су их звали Швабе, деда је од Рихарда Ланга постао Радмило Ланг, а његови синови Радмиловићи...

Глумчев отац Момчило већ је са шеснаест мобилисан, прешао Албанију, и као многи наши младићи тог времена отишао у Француску, на школовање. У Бордоу је завршио гимназију и правни факултет, а можда се не би ни вратио у отаџбину да није чуо да му је отац на самрти. Одслужио је и војску и, таман кад је хтео да се врати у Француску, срео је на зајечарском корзоу Београђанку Љубицу. Оженио се и постао судија Окружног суда, али идила није дуго трајала: Момчило је мобилисан и послат у заробљеништво. Иако је као Немац могао да се врати, отац је одбио речима: "Ја сам официр Краљевине Југославије и остајем са својим друговима"...

За то време, деца су с мајком ишла у бежанију, па су се једно време крили и у манастиру Суводол и одатле понели најлепше успомене из, иначе, тешких ратних дана. Већ кад је стасао за гимназију, будућег "извођача глумачких радова" почела је да привлачи сцена. Похађао је секцију коју је водио Милан Срдоч, касније такође познати глумац. По очевој жељи уписао је права (и завршио две године), потом архитектуру, па енглески језик... Али, глума је увек чекала "иза окуке" и право га одвела на позорицу "Лоле", онда на Академију. Када је примљен, оцу шаље кратак и недвосмислен телеграм: "Мој живот је на даскама". А отац, не само да се помирио са синовљевим избором, већ кад је овај играо Малволија - частио је целу кафану.

За сестричину Селену, уз баку Љубицу, ујак је био најзначајнија личност детињства.

- Кад сам имала осам година, ујка Зоран се оженио и водио ме на "свадбено путовање" на фестивал у Пулу, после у Цавтат. У Цавтату ме је научио да пливам, увече ми је читао Вини Пуа, а по подне - час математике... Кад сам била већа, знао је све моје дилеме и проблеме. У гимназији ми је правдао изостанке, био мало строг (књигу у шаке!), а за сваки "проблем" који је мени изгледао непремостив, с његове две речи добијао је своју реалну важност: "Јака ствар! Мо`ш мислити?!" Захваљујући њему ничег се нисам плашила и ништа ми није изгледало страшно.

Јер, ујка Зоран је за њу увек налазио праве речи: "Врло важно, страшно је само кад неко умре".

Тридесет пет година касније, у данима које живимо, више него икад свесни смо да је, заиста, страшно само кад неко умре... А поготово тако млад, кад му време није: Зоран тек што је напунио педесет другу. И данас за њега нема замене ни у једном "Радовану Трећем" или

"Краљу Ибију", као и многим антологијским улогама које је заувек узео "под своје".

ШАМАР КАО ПОДСТРЕК

НЕУМОРАН у радозналости, неуништив, сваки шамар ми је подстрек; мрзовољан, јер сам окружен просечношћу; нетолерантан, јер су толерантни учмали и гњили и помирљиви; недружељубив, јер ретко ко има шта да ми каже; сметају ми и похвале и покуде и највише волим кад ми људи говоре иза леђа; саркастичан, јер друго не заслужујете; глуп, јер морам да будем на нивоу; себичан, јер је најлакше бити добротвор кад не знаш шта ћеш са собом - записао је Радмиловић 1976. године о себи у тексту несуђене новинарке Едите Черге, касније супруге Аљоше Вучковића.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације