НА КРАЈУ САМ БИО УМОРАН: Последњи интервју Бранимира Шћепановића за Новости

Б.Ђ.

30. 11. 2020. у 22:16

НА КРАЈУ САМ БИО УМОРАН: Последњи интервју Бранимира Шћепановића за Новости

Фото: В.Д.

КУЛТУРА, књижевност и озбиљна уметност маргинализоване су, јер тријумфују вулгарност, естрада и површност. Нисамвише у годинама када се могу радовати било каквим промоцијама и обележавањима. У мојима годинама, а то су озбиљне године, све постаје мање интересантно и мање значајно, мало шта може човека обрадовати.

Овим речима Бранимир Шћепановић, у разговору за “Новости”, сумирао је утиске са свечаности у Српској књижевној задрузи, када је представљена књига његове изабране прозе “Оно друго време”.

Дуго је он ван фокуса наше јавности. Један од најзначајнијих, најчитанијих и у свету најпознатијих савремених српских писаца, уз еспресо и воду, у башти кафића на Косанчићевом венцу, признаје да је мало “дешператан”.

* Да ли се овом књигом у Колу СКЗ враћате на сцену?

- Свеједно је да ли се писац појављује лично или је повучен и са стране, јер књиге су те које би требало да обележавају нечије присуство и значај.

* Како сте се осећали пред новим издањем дела “Уста пуна земље”, “Смрт господина Голуже” и осталих новела?

- На крају сам био уморан.

Фото: П.М.

* Да се вратимо у оно време када сте постајали писац...

- Мој отац је био учитељ и објавио је књиге песама, сонета, имао је огромну библиотеку. У таквом амбијенту сам растао, а вероватно и од оца наследио те склоности и одговарајући таленат.

* Шта вас је повукло у књижевне воде?

- У Подгорици, где сам рођен, као гимназијалац сам написао једну причу, кријући то од свакога, коју сам послао на конкурс Министарства за културу Црне Горе, под шифром. Добио сам прву награду, био сам у седмом гимназије и тако је почело...

* Какво је било оно време седамдесетих година 20. века, када су настала ваша најпознатија дела?

- Биле су то врло плодоносне године у књижевном смислу. Широк спектар значајних писаца и дела, све је било интензивно и фасцинантно, јер је плејада писаца, од оних старијих до наше младе генерације, била присутна својим делима и активним учешћем у културном животу. То су године, као што је и рекао Стојан Ђорђић на промоцији, које су означиле нашу књижевност.

* Какав је значај књижевност тада имала?

- Апсолутно већи. Данас тријумфују вулгарност, естрада, површност. Жалосна је прича наша свакодневица, где су култура, књижевност и озбиљна уметност маргинализоване и немају шанси да избију у први план. Данас је, изгледа, важније обавестити народ која естрадна певачица је била код зубара, да ли се посвађала са љубавником или је нашла другог, него да се каже да је неко објавио значајну књигу или насликао неку сјајну слику.

* Ко вам је од писаца био најближи, с ким сте се дружили?

- Са многима, конкретно са Миодрагом Булатовићем који је велики писац. Био је човек уврнут у поетичком смислу, са огромном маштом, хумором, помало дијаболичан, али сјајан као писац и као пријатељ. Дружио сам се и са многим другима, са Мешом Селимовићем... Издвајам Булатовића, чије се дело сада, нажалост, ретко спомиње, зато што је наша стварност окренута вулгарним и површним стварима.

HIT U MEKSIKU

ROMAN “Usta puna zemlje” je preveden na 32 jezika i još postiže uspeh... - Kod Francuza je imao najveći odjek, 23 izdanja su objavljena. Nedavno je preveden i na španski i postao je bestseler i ogroman hit u Meksiku. Sad traže i druge moje knjige da objave tamo.

о Да ли су и писци озбиљније схватали књижевност него данас?

- Тада је било полемика, расправа и несугласица, било је свега. Данас се електронски медији, новине, таблоиди и сви баве стварима које су изван културе и које нису значајне.

* Како сте се носили са популарношћу и великим успехом у иностранству?

- Навикне се човек, као и на све. У првом тренутку, са првим успесима аутор се обрадује, па то доживљава као нешто значајно и лепо, али, временом то постане обична ствар.

* Чак и када издавач у Америци, у предговору кратког романа “Уста пуна земље”, напише да је то једна од шест најбољих књига које је у животу прочитао, укључујући и Библију?

- Да. Постане обично и када уђем у париску књижару и купим неку књигу, и они је ставе у папирну кесу на којој је у целини осликана корица тог романа, где пише: “Култна књига”... И када сазнаш да је једна Јапанка, која је у међувремену овде постала проофесор славистике, почела да студира српски језик када је на јапанском прочитала “Уста пуна земље”...

Постане обична ствар када ми се преводилац Жан Деска јавља из Полинезије, са острва где је Гоген живео и сликао, и каже: “Ево човека који је фасциниран твојим књигама и који је срећан што је упознао мене као твог преводиоца”. Чак и када највећи листови “Монд” и “Фигаро” кажу да је то ремек-дело, величанствена поема, грчка критика да је то Моцартова “Мала ноћна музика”, а чувени белгијски критичар да је то можда најзначајније и најбриткије дело актуелне светске књижевности... И тако ти силни детаљи постану обична ствар, нешто што вас не радује, чак не изненађује...

* Значи ли то да је поетика апсурда и егзистенцијализма и даље важна?

- То је вечита духовна категорија и филозофија. Није нешто ефемерно, за сезону или поједино време. Увек важи, јер је то фреквенција и духовна вибрација за сва времена.

Фото П. Милошевић

* Како сте уклапали писање и бављење филмом?

- Филмски сценарио сам писао професионално и имам око петнаест филмова, што по мојим књигама што по сценаријима. Познат је филм Живка Николића, али “Голужу” је, под насловом “Џулијан По” направио и Холивуд. Они су писали сценарио, игра Кристијан Слејтер...

По мом роману “Искупљење”, Швајцарци, Немци, Французи су направили филм који је такође био веома запажен и успешан. По “Устима пуним земље” направљено је седам-осам дипломских филмова у Италији, Пољској, Француској... Ален Делон је својевремено страховито био загрејан да направи филм по овом роману, али, нажалост, до тога није дошло.

* Интересовање за екранизацију не јењава...

- Финци и Швеђани су хтели да направе телевизијски филм од сат времена и потписали су са мном уговор, уплатили аванс, али под условом да ја напишем сценарио, а ја нисам написао. То ми је велика грешка.

* Да ли вам је недостајало то што деценијама нисте објавили нову књигу?

- Није. Људи у мојим годинама треба да се повуку, ја сам се повукао, јер шта имам да кажем кад је од Хомера до данас све речено на свету и све се зна.

* Најавили сте, ипак, књигу сећања?

- Требало би да је напишем. То су деценије живота и дружења, са огромним бројем људи различитог профила и спектра, од државника, краљица, највећих могућих глумаца, редитеља, да не набрајам...

* Ко је све ту?

- Од Теодоракиса и Бондарчука до Бартона, од холандске краљице Јулијане до Јосипа Броза, да не говоримо о мојим пајташима који са мном играју шах.

* Јесте ли почели са писањем?

- Јесам. Радни наслов је “Никад више”.

* Дружите ли се и данас са писцима?

- Нажалост, нажалост, сви писци и моји пријатељи су на небу...

БИО САМ СУЗДРЖАН У ПОЛЕМИЦИ С КИШОМ

* КАКО данас гледате на полемику коју сте водили са Кишом?

- Био сам врло суздржан, нисам се много размахивао, само сам једним одговором реаговао на неке оптужбе. Не видим значаја да се сада о томе нешто прича.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)