ПОЛА ВЕКА МЕЂУ ВЕЛИКАНИМА: Поводом 90. рођендана академика Драгослава Михаиловића

Радивоје Микић

17. 11. 2020. у 17:53

ПОЛА ВЕКА МЕЂУ ВЕЛИКАНИМА: Поводом 90. рођендана академика Драгослава Михаиловића

Михаиловић на додели Андрићеве награде / Фото З. Шапоњић

ОБЈАВИВШИ 1967. године у Новом Саду, у Матици српској, књигу приповедака "Фреде, лаку ноћ", Драгослав Михаиловић је сигурно и моћно ступио на књижевну сцену, добивши за своју прву књигу и наклоност књижевне јавности и тада веома значајну Октобарску награду Града Београда.

Само су заиста ретки савременици знали да је реч о писцу уистину необичне биографије, писцу који је, као једва пунолетан, доспео у затвор и потом у логор на Голом отоку, који се, по изласку из логора, бавио и таквим пословима као што су кантарџија на вршалици, препродавац јаја, пакер кожа, импресарио путујућег циркуса. А кад је већ наредне, 1968. године, објављен и кратки роман "Кад су цветале тикве", Драгослав Михаиловић је учврстио своје високо место у српској књижевности, постајући писац на гласу и предводник читаве једне струје у српској прози која је, поред неколико млађих писаца, у своје окриље укључила и у тим тренуцима настала дела неких писаца старијих нараштаја (Антонија Исаковића, пре свих других). И мада је Драгослав Михаиловић још у својој првој књизи показао да се подједнако добро сналази у различитим типовима приповедања, од којих један иде ка оном обрасцу приповедања који у својој основи има реалистичку приповетку, али и онај облик приповедања који је касније оличавао Иво Андрић, док су друга два ишла ка алегоријској сфери ("Гост") и ка сфери психолошке фантастике ("Фреде, лаку ноћ"), одмах је било видљиво и нешто много значајније - није реч о писцу кога фасцинирају техничке новине и у празно изведени експерименти, већ о писцу који сматра да је задатак књижевности да се окрене оним људским искуствима која по свом трагичком потенцијалу могу бити репрезентативна за једно доба.

Отуда је и више него логично што ћемо већ у приповеткама "Путник", "Богиње" и "Лилика" из књиге "Фреде, лаку ноћ" моћи да видимо како идеолошка заслепљеност укрштена са тамном страном људске природе, несрећне историјске околности у којима готово да нема могућности да човек изабере праву страну и крајње скучено животно окружење, обликују различите типове трагичних људских судбина. Приповетке "Богиње" и "Лилика" су показале и да је и прозном писцу језик толико важно средство да мора да искорачи изван граница књижевног језика ако жели да у потребној мери дочара укупност аспеката јунакове судбине. Приповедајући из хоризонта једне текстилне раднице, уз све то и младе мајке, уводећи нас у њен унутарњи свет у најдраматичнијем тренутку, пред само њено стрељање, Драгослав Михаиловић је показао мајсторство у приказу оних егзистенцијалних ситуација које је М.

Бахтин означио као ситуације "на прагу", као средиште егзистенцијалне драматике. А да би могао да се огласи из њеног унутарњег света, Михаиловић је морао да пређе и на њену језичку перспективу, да у њена језички неука писма унесе и грч живота који ће се ускоро угасити и дрхтај мајке која брине само о свом недавно рођеном сину. И кад је 1975. године Михаиловић објавио роман "Петријин венац", који и није роман у класичном облику, постало је видљиво нешто врло значајно - једна култура се може дочарати само кроз језик у коме је настала и у коме једино аутентично постоји. Кроз причу о животу Петрије Ђорђевић, језиком наше старе књижевности речено, једне много страдалне жене, Михаиловић је ушао у свет једног у савременом друштву потиснутог патријархалног обрасца живота у коме постоје и различите празноверице али је, и на различитим искуствима, заснована једна антрополошка сумња у људске могућности сажета у речи Михаиловићеве јунакиње ("Човек је будала, Петријо").

Роман "Кад су цветале тикве", најпре објављен у два наставка у "Летопису Матице српске", а потом и као књига, од првог тренутка се придружио низу изузетно важних кратких романа у српској књижевности, низу који започиње романом "Беспуће" Вељка Милићевића (који је, такође, најпре објављен у наставцима у "Српском књижевном гласнику"), у првој деценији прошлог века. Иако је Милићевићев Гавре Ђаковић код нас први књижевни јунак који се може означити као странац у свету, онда је и Михаиловићев Љуба Шампион странац у свету и неко ко страда и мимо своје воље, гурнут у један сурови и груби свет у коме се може опстати само кроз суровост и грубост. Причајући још једну причу о човековом паду и поразу, Драгослав Михаиловић, постепено, причу чини све сложенијом, укључујући у њу најтежа етичка питања. Али у овом роману се јављају и суптилни лирски проблесци, посебно у дочаравању јунакових успомена на један давно нестали свет Душановца, свет јунаковог детињства и младости. Отуда и није нимало чудно што је евокативна димензија постављена у први план и у роману "Гори Морава". Дочаравајући из једне нескривено аутобиографске перспективе свет детињства и младости, дотичући трауматична искуства (јунаково сазнање да му је мајка умрла и да је у његовом животу, у ствари, замењује тетка, амбивалентан однос према оцу), Михаиловић је испричао потресну причу о томе како све у људском животу нестаје, тоне у маглу из које се оглашавају душе умрлих.

Као писац који је непосредно дошао до најтрауматичнијег искуства које се у прошлом веку могло стећи и које је по снази морало надмашити трауматичност ратног искуства о коме је Милош Црњански онако експлицитно говорио у "Објашњењу Суматре" (а то је искуство идеолошке тортуре, односно логорско искуство и његове врло болне последице), Драгослав Михаиловић је, у намери да о томе и сведочи, написао и низ приповедака (пре свега оних у књизи "Лов на стенице") и романа ("Злотвори", "Треће пролеће"), па и један драмски текст ("Скупљач"), једнако као што је од низа разговора вођених са логорским заточеницима са Голог отока сачинио пет обимних томова документарне прозе под насловом "Голи оток". Поред тога што књиге разговора са голооточким заточеницима дају једну потресну слику патњи и страдања, једнаких у свему ономе што се, примера ради, преведено у књижевни облик може срести у "Причама са Колиме" Варлама Шаламова, оне се, пренете у контекст целокупног опуса Драгослава Михаиловића, могу посматрати и из још једне перспективе - као жива слика егзистенцијалног искуства из кога је израстао књижевни опус овог писца. Ако је Љубиша Јеремић, критичар који је најбоље код нас тумачио прозу Драгослава Михаиловића, о тој прози говорио као о "казивањима о патњи и милости", онда се није тешко досетити одакле је дошао доживљај патње и, сагласно томе, потреба за милошћу. А као писац који је у саму основу свог опуса поставио баш то и такво искуство, Драгослав Михаиловић је и морао постати не само велики писац, него и један од највећих у српској књижевности.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)