ПИТИЈСКА ЗАГОНЕТКА: Позоришна критика

Драганa Бошковић

24. 10. 2020. у 11:20

ПИТИЈСКА ЗАГОНЕТКА: Позоришна критика

Новости

ПРЕМИЈЕРА исте представе, у сарајевском Ратном театру САРТР (у копродукцији са БДП и фестивалом МЕСС, Сарајево и Зетским домом, Цетиње), догодила се јула ове године и пропраћена је, по речима учесника, са великим узбуђењем и емпатијом....

У овој представи, у одблесцима далеких асоцијација на Фауста, па и на текст "Није то то" Симоне Семенич, Томи Јанежич је отишао најдаље од разумљивог (да би се протумачило непојмљиво), а пришао најближе досад нарцисоидном тумачењу себе самог, као центра (театарског) универзума.

Тако посматрано, дубока тама "читања позоришта" (Ан Иберсфелд) у сценском истраживању појма "није то то", била би мало прозирнија - савремени театар зна и за сценску исповест. Ако гледалац купи улазницу због драгоценог позоришног доживљаја, у коме је и сам део збивања, "излазност" у току трајања представе, како се једном изразио дивни Ђуза Стојиљковћ, биће, засигурно, велика. Ако се у зимском периоду, опет, у току ове представе, отворе бочна врата позоришне сале, и талас хладноће запљусне гледалиште док млади асистент редитеља, Габријел Лазић, иначе актер у збивању, уноси кофе песка споља, по којима ће, касније просипати "крв", публика ће, као и на премијери, поздравити затварање врата аплаузом олакшања. А Томи Јанежич ће се, вероватно, у свом директном телефонском обраћању гледаоцима из свог дома ("док два мала сина спавају у суседној соби") подсмехнути констатацијом да је "београдска публика аплаузом поздравила крв на сцени"... И тако...

У Чеховљевом "Галебу", или у "Путујућем позоришту Шопаловић", уз сву ексклузиву и екстраваганцију Јанежичевог позоришног језика, ипак смо читали значење, вођени, можда, познатим предлошком. Овога пута, упркос оф тексту, у коме се говори о ужасу медицинског експериментисања Јапанаца на живим људима у Другом светском рату, као и кратким пасажима текста Симоне Семенич, остављени смо да асоцирамо како знамо, умемо и можемо, док се на сцени ковитлају жути балони, лије крв, или седи у алтернативном гледалишту (сценограф Бранко Хојник, костим Марина Сремац).

Тек последња сцена, у којој жене играју своје бескрајно "растур коло", производи неки одговор у гледаоцу, одвојеношћу од сваког универзума, као да ничега више нема (Јанежичев глас објављује да ће се у том тренутку, позориште срушити), осим тог страшног играња. Селма Алиспахић, Кармен Бардак, Емина Муфтић, Маја Рандић, Маја Салкић, Дуња Стојановић и Амила Терзимехић, уз помоћ Габријела Лазића и, у улози медијатора, Бењамина Коњиције, посвећено су путовале унутрашњошћу концепције Томија Јанежича, само њему знаној. Свака од њих, засигурно, има свој доживљај тог путовања. Ми га, нажалост, нисмо имали.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)