ИНТЕРВЈУ Драгана Варагић: Не кајем се што сам се вратила из Канаде

НА бившој матичној сцени, Народном позоришту, Драгана Варагић премијерно се појавила пре две вечери у представи "Мало благо".

Фото З. Јовановић

Некадашња Наташа Ростова, Јулија, Леди Ана, Елизабеза Проктор, овог пута је као глумица, али и педагог (шеф катедре на Академији уметности у Београду), желела да својим учешћем подржи младу Невену Мијатовић у њеној дипломској представи. Била је то и ретка прилика да је публика поново види на позорници, мада се из Канаде (у коју је са породицом отишла деведесетих), одавно вратила.

Ипак, овде никад није била заборављена и због маркантних улога у филмовима и серијама као што су "Светозар Марковић", "Велики транспорт", "Сиви дом", "Бањица", "Вук Караџић", "Алекса Шантић"... Међу њима, наравно, и оне у култном филму "Варљиво лето '68" недавно преминулог редитеља Горана Паскаљевића.

- Било би ми драго да дипломска представа Невене Мијатовић у којој играмо Милена Ђорђевић, Сташа Николић и ја, као представнице три генерације једне породице, има свој професинални живот. Невена је енергична, талентована и паметна млада редитељка. О њој ће се тек чути - каже у интервјуу за "Новости" Драгана Варагић. - У нашем позоришту нема довољно редитељки, поготово млађе генерације, па сматрам да је један од задатака моје генерације да учествује у промоцији новог таласа стваралаца. Духовит и потресан, овај ирски текст даје нам лице и наличје породичних односа кроз три различите призме.

о Колико је вама била важна ова врста подршке старијих и славнијих колега?

- Као млада глумица имала сам срећу да играм са великим глумцима и пред камером и у позоришту, углавном улоге које су својим значајем далеко превазилазиле моје искуство.

Бескрајно сам и данас захвална Миши Жутићу, Зорану Радмиловићу, Пепију Лаковићу и многим другима, који су ме чували од мене саме: да ме наивност неискуства не саплете претешким дилемама и одузме слободу игре. Са стрпљивошћу и миром, некога ко зна да ће све бити у реду, посматрали су моје недоумице. И некад додавали понеку глумачку тајну, несебично.

Фото З. Јовановић

о Комад "Мало благо" је прича о три генерације жена. Да ли се, растрзане свакодневним обавезама, жене данас довољно међу собом разумеју?

- Недостаје нам сестринство. Патријархално друштво одржава своју доминацију тако што превише хвали стрпљиве, вредне, миле, љубазне, а премало храбре, упорне, одлучне, креативне жене. Зато је међу нама, нажалост, доминантнија конкуренција него сарадња.

Ипак, ствари су почеле да се мењају. О томе сам правила представу "Пенелопијада" Маргарет Атвуд, за Фестивал "Пургаторије" у Тивту. Занимљиво је што је подела била комплетно женска, и у женским и у мушким улогама. После су ме звали да је режирам у Торонту, на енглеском. То је једини текст који сам два пута режирала.

о Шеф сте катедре на Академији уметности. Како је учити и предавати глуму у доба короне?

- Ми сви сада зазиремо од физичке блискости. Цео прошли семестар држала сам онлајн пробе. Током пробе врло сам концентрисана, али после ње готово неспособна за живот, тек тада постајем свесна колики је то напор. Данас имам први час са новом класом, сигурно ћу вежбе прилагодити овим околностима. Позориште је креативно, па се надам да ће и овакве проблеме креативно решавати.

Фото З. Јовановић

о Умро је Горан Паскаљевић. Његово "Варљиво лето '68", на неки начин, везало је посебно публику за ваш лик, чувену Јагодинку Симоновић?

- Горан је велики југословенски и српски редитељ, значајно је обележио кинематографију на овим просторима. Веровао је глумцима и они су то знали да цене. С њим је било лако договорити се, а волео је и да импровизује. За Горана ме везују не само пријатељство и професионална сарадња, већ и искуство емигрантске биографије, рада на другим језицима и у другим културама. И потреба да се "свако мало" нађемо у Београду, као и у Торонту на филмском фестивалу. Кад је о Јагодинки реч, ни мање улоге ни веће популарности.

"Поклопила" је и Шекспирову Јулију, и Толстојеву Наташу, и Милерову Елизабету. А у ствари, сад мислим да људи и не знају више ко је играо ту Јагодинку Симоновић. Некако се отргла и мени и Горану. Чак и самом филму. Наставила је да живи свој безбрижни живот, зачет у једном сјајном остварењу.

о У једном нашем разговору рекли сте да је лакше било вратити се у Београд него отићи у Канаду, али и да је повратак процес који траје?

- Процес и даље траје, само што ми је све забавнији. Откривам у себи неке ствари које сам заборавила и које ме радују. Досадна сам већ колико волим свој стан и поглед на Саву!

Мислила сам да ћу имати више времена за себе него у Канади, али није тако. И јесам и нисам она некадашња Драгана. Не само због година, већ и због разних искустава које сам стекла у међувремену. Нисам се покајала што сам се вратила. Ових година сам повремено одлазила у Канаду да радим. Углавном на факултету, као професор или редитељ. Као да сам спојила два своја различита живота и живим неки нови, трећи - још увек радознала и заљубљена у могућност да се стално мењамо.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације