ИНТЕРВЈУ Југ Радивојевић: Бајагине песме обележиле су ми прве љубави

Вукица Стругар

04. 10. 2020. у 16:30

МЈУЗИКЛ "С друге стране јастука" инспирисан Бајагином музиком, коначно ће "угледати" премијеру 9. октобра у Позоришту на Теразијама. Биће то 119. режија Југа Радивојевића и десети мјузикл у каријери.

ИНТЕРВЈУ Југ Радивојевић: Бајагине песме обележиле су ми прве љубави

Фото П. Милошевић

Прошло је већ четврт века од његовог првенца на истој сцени ("Пуцњи на Теразијама"), уследиле су "Гоље", "Поп Ћира и поп Спира", "Спусти се на земљу", "Продуценти" и "Фантом из Опере", а у истом жанру опробао се успешно два пута (поново Mamma mia и "Бриљантин") на позорници словеначког "Цанкарјевог дома".

У међувремену, постао је директор Београдског драмског, отворио нову сцену (БДП Арену) и усред короне зацртао шест премијера на Црвеном крсту у само два месеца! Увек насмејан, вредан и амбициозан, прихватио је и овај изазов као и сопствену премијеру, с нестрпљењем ишчекујући реакције публике.

о Да ли је и вашу младост, као и многих вршњака, обележила Бајагина музика?

- Он је један од мојих омиљених кантаутора и свакако је период одрастања везан за његову музику. Био је у жижи популарности, мада та жижа траје, ево, већ 35 година. Обележио ми је веома важан период првих заљубљивања, првих журки и пољубаца...

Фото П. Милошевић

о Свако има омиљену песму или животну епизоду коју повезује са неким стиховима... Који су ваши?

- У самој припреми представе, била је слична ситуација као са представом Mamma mia.

Постојао је музички опус, а онда се на основу њега тражила прича. На Теразијама се већ годинама размишљало о представи по Бајагиним стиховима, а ова јубиларна, седамдесета сезона, одређена је за мјузикл домаћег аутора. Када је о самој причи реч, избор је пао на Стеву Копривицу, искусног и вештог драматурга. Јер, то је тежак процес. Одабрали смо тридесет Бајагиних песама и причу о двоје младих који пролазе кроз разне препреке, да би своју срећу остварили на крају. Слушајући нумере, схватио сам да је ту много мојих омиљених песама. И једна посебна, "Пољуби ме".

о То је она што почиње стиховима "Месец је млад, а ноћ је врела"...

- У време мог одрастања Бајага се слушао на радију, плочама, касније касетама. Сама та чињеница говори да се ближим педесетој години - пола столећа живота и четврт века професионалног бављења режијом. А журке у нашој младости нису пролазиле без његових песама, уз које смо за први плес бирали прве љубави. Могу да се сетим и неких врло конкретних ситуација и тренутака. По некима Бајагиним стиховима памтим и целе периоде живота... Због свега тога, навијао сам да се мјузикл зове "С друге стране јастука". Баш ова песма, интимно, веома ми је значила.

о И све се дешавало у Врању, у коме је ваш отац Радослав деценијама био управник позоришта, па и створио "Борине позоришне дане", који ће се ових дана одржати 40. пут?

- Сада ми та времена делују као далека прошлост. У понеким тренуцима, чак и као други живот. Ми смо 1972. године из Београда отишли у Врање због татиног посла. Сестра Ана имала је две године, а ја два месеца. Родили смо се у Београду. Ипак, увек сам говорио да је Београд мој родни град, а Врање мој - родни крај. Наше одрастање текло је веома идилично у дивном, малом граду. Био сам у прилици да гледам и како се ствара једно позориште. Мој отац се пријавио на конкурс и дошао у град у коме пре тога никад није био. У Београду је оставио позицију главног организатора РТС због места директора Дома културе у Врању, који је у том тренутку имао аматерско позориште, биоскоп и фолклорни ансамбл. После 25 година татиног управниковања, врањско позориште је постало професионално. А он на његовом челу све до смрти, 2009. Основао је и "Борине позоршне дане", фестивал с којим је југ Србије први пут добио могућност да види најзначајнија позоришна осварења некадашње Југославије.

СПОРТ И ТЕАТАР

ЧЛАН сте Управног одбора Црвене звезде и председник Фондације клуба. У чему су сличности спорта и позоришта?

- Наш професор Светозар Рапајић на ФДУ говорио је да редитељи морају пратити спорт, кошарку и фудбал, зато што постоје многобројне сличности. Вођење представе је као вођење екипе. Кад радите неки комад, као и у спорту, имате две сукобљене стране, динамику, стратегију. Ту је и питање енергије, концепта, одлука... Одређени број чинова и сцена, као полувремена и четвртина - има свој разлог и смисао. И, наравно, сама психологија која је веома важна у обе области.

о Очево искуство осмелило вас је да после више од сто урађених представа и сами постанете управник. Смелост је и што планирате шест премијера у октобру и новембру?

- Сада то заиста делује чудно и мало нереално, али је и стицај околности. Све су то пројекти који су почели да се раде још крајем прошле године, један део је и завршен непосредно пред пандемију. Да, веома сам амбициозно стартовао кад сам постављен за в. д. управника у мају прошле године, а онда у септембру добио и четворогодишњи мандат. Није било лако, поготово у овим здравственим околностима, ангажовати редитеље највишег регоналног и европског ранга. У прошлој години (од маја) остварили смо пет премијера, а у овој ће прва бити 8. октобра - "Ружни, прљави и зли", у режији Ленке Удовички.

о Када сте дошли на чело куће, шта је за вас било највеће изненађење?

- Не бих да звучи грубо, али на свим нивоима куће затекла ме је једна врста запуштености. Зграда је била у веома лошем стању, па и трг око ње, лутало се у репертоарском смислу.Потрудио сам се да се ствари доведу на ниво најбоље могуће организације, мислим да је она основни предуслов за фунционисање куће.

о Који су ваши репертоарски императиви, уз глумачке и редитељске звезде које доводите у БДП?

- Београдско драмско је прво основано градско позориште, 1947. године. Већ самом том чињеницом јасно је да је било уметничка авангарда, замишљено као свежа, нова и репертоарски атрактивна кућа. Треба се заправо вратити оснивачком акту: савременим домаћим и страним комадима, друштвено ангажованом театру у оној мери у којој је то неопходно. Дакле, не банално, плакатски, приземно политички провокативно. Желимо позориште јаких редитељских поетика, у коме ће имати апсолутну слободу у креирању представа.

ЋОСИЋ И МИЉКОВИЋ

САДА, као управник, хоћете ли мање радити свој редитељски посао?

- Режираћу наслове за које сам се договорио пре него што сам прихватио ову функцију. Следећа представа је у Српском народном позоришу, "Деобе" Добрице Ћосића. После тога ћу у Нишу поставити на сцену комад Дејана Стојиљковића о Бранку Миљковићу. Биће то два велика изазова у следећој календарској години.

о Колико је у време пандемије било тешко одржати концентрацију и квалитет рада?

- И пре саме короне, кад смо почели на Теразијама да размишљамо о новом наслову - а трагајући за новом естетиком - одлучили смо да се бавимо неком врстом постдрамског театра унутар мјузикла. Отворило се једно другачије читање, као да смо унапред гледали и из садашњег искуства знали шта ће се дешавати: да ћемо морати да тражимо нова прилагођења.

На сцени је шездесет људи, а читав концепт представе је базиран на једном, условно речено, великом концерту - анплаг верзији онога што је музички догађај. И глумци, и Балет, и Хор, и Оркестар, све време су на позорници. Ово је она врста пројекта, што би рекао Душан Ковачевић, када позориште потказује живот.

о Толико људи истовремено на сцени, а доба је короне?

- Од свих мојих досадашњих мјузикала, једино је овај тако конципиран на "удаљености", а не блискости. Пред гледаоцима је савремена прича о општем отуђењу, ситуацији да свако гледа своја посла, прича своју причу и гура нешто своје. У складу с тим, људи су у мизансцену постављени једни "од" других, а не једни "ка" другима. Као и у животу, у представи је младима тешко да се препознају и пронађу. Тако је прича, на крају, спонтано довела до тога да испуњавамо и неке формалне захтеве данашњег тренутка. Јер, емотивна дистанца савременог човека, допринела је и оној физичкој која се у последњим месецима сурово условила наше животе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)