ФИЛМСКА КРИТИКА: Слике мрачног доба

Божидар Зечевић

20. 09. 2020. у 14:00

ФИЛМСКА КРИТИКА: Слике мрачног доба

Фото: З. Јовановић

ДВАДЕСЕТ СЕДМИ палићки фестивал завршен је изненађујућом поделом награда које не изражавају стварни ред вредности једне иначе солидне селекције у веома сушној, тачније "фаличној" филмској години, у којој су не само покретне слике већ и цело духовно човечанство болно оштећени пандемијом и тоталном конфузијом коју је изазвала.

Већ смо одали признање палићком Фестивалу, првој ласти каквог-таквог опоравка кинематографа, а чињеницу да је уопште одржан назвали "истинском победом филма". И поред ригорозних санитарно-безбедносних мера, које су биле апсолутно поштоване, овдашњи организатори стрепели су до последњег дана да ће филмски програм бити беспоштедно прекинут на најмањи знак поновне кризе. Већ два пута отказиван, што је изазвало готово непремостиве тешкоће, Фестивал је "висио о концу" до саме завршне вечери, када су сви коначно одахнули. Свесни свега тога, морамо се и према селекцији понашати у складу са околностима. Али вредновање и награђивање не спада у ове околности; за одлуке жирија не важе, дакле, никакви попусти.

Изненађење је, пре свега, одлука да се не награди убедљиво најбољи филм фестивала, руско-немачко-белоруски "Часови пресијског" Вадима Перелмана, који је видно одскочио у односу на све друге филмове у такмичарском програму. О филму смо већ опширније писали после прве фестивалске вечери. После свега ово дело се продукционо, драматуршки, режијски, глумачки и синематички испоставило супериорним у односу на осталих дванаест филмова у селекцији. Али "Гран-пријем" фестивала, на опште изненађење, награђен је шведско-норвешки филм "Нада" у режији Марије Седал, прича о изненадном сазнању о раку, које погађа породицу једне савремене мајке. Само по себи, ово сазнање је узрочник ланца стресних и других ситуација, али не иде изван очекиваног. Границе нордијске суздржаности поштују се унутар ове мале трагедије. Кастинг је добар, режија промишљена и целовита. Али то је све. Мали, солидан филм, без упадљивих мана, али и без нарочитих врлина. Златна осредњост унутар симетрала студеног скандинавског света. Не може се упоредити са достигнућем Перелмана ни у једном погледу.

Исто важи и за прослављену Агњешку Холанд, која је награђена за режију филма "Шарлатан" чешко-словачко-ирско-пољске продукције. Ова пољска ауторка, годинама посвећена светињама људских права, дотакла се теме која је носила несвакидашњи потецијал (чудесно надарени исцелитељ пролази кроз све кошмаре ХХ века, а доживљава људску и професионалну катастрофу тек у стаљинизму), али није успела да га стваралачки испуни. По свим правилима данашње политичке коректности уплела је ту хомосексуални однос, као спољни, накачени додатак главној линији филма. Режија, за коју је награђена, пуна је превида и недоследности и тешко може послужити за пример. Филм на моменте делује раштимовано, неубедљиво и често нелогично, што се може рећи и за две главне улоге.

Пустош у људској души, коју је створило мрачно доба стаљинизма такође је тема немачко-украјинског филма "Дау.Наташа" аутора Иље Хржановског и Јекатерине Ертел, награђеног специјалним признањем жирија. То је део тетралогије инспирисане животом чувеног физичара и нобеловца Лава Ландауа (отуд оно "Дау" у наслову филма), дубока и тешка студија совјетског тоталитаризма у његовом најсуровијем виду, оном који је повезан са скривеним богазама људске душе. Тај лавиринт без средишта (Борхес) праћен ћудима ероса и смрти (Фројд, Јунг и Захер-Мазох) извор је заједничког очаја џелата и жртви, један чудовишни експеримент са актерима и гледалиштем, у коме је камера равноправни учесник а филмско време често једнако реалном времену. Језгро овог инферна, избезумљена Наташа (изузетна Н. Бјережнаја) пуна два сата преврће своју нутрину и разара колико себе саму толико и свет око себе, укључујући и простор изван "филмског шава". Дуго се нисам толико намучио у биоскопу, а морам да признам да у целом свом филмском веку овако нешто још нисам видео. Питам се само: чему све то? Чему екстремни натурализам и оволика тортура? Да ми кажу да репресија није у идеологији него у људској души? То сам знао и без ове грозоморије.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)