ИНТЕРВЈУ Љиљана Благојевић: Пун стомак постао нам је важнији од пуног срца

МАЈА ЈЕШИЋ

20. 09. 2020. у 15:21

ИНТЕРВЈУ Љиљана Благојевић: Пун стомак постао нам је важнији од пуног срца

Фото: В. Данилов

ЉИЉАНА Благојевић припада оним драмским уметницама које су подигле "златну летвицу" уметничког стваралаштва читавог балканског региона.

Глумица која се својом првом главном улогом 1981. године у филму Емира Кустурице, "Сјећаш ли се Доли Бел", винула у висине глумишта и поставила стандард испод којег ни у једној улози није отишла испод. Средином деведесетих постаје првакиња Народног позоришта у Београду, и "даскама које живот значе" доминира и данас. Сви је памте као непоновљиву Драгу Машин у историјској епопеји о Обреновићима, али и у филму "Завет", Емира Кустурице, редитеља с којим има сјајну уметничку сарадњу. Незаборавне су њене улоге у серијама "Докторка на селу", "Вело мисто", "Бољи живот", "Игра истине", "Горки плодови", "Мирис кише на Балкану", "Будва на пјену од мора", али и у легендарним филмовима "Салаш у Малом Риту", "Живот је леп", "Мирис дуња", "Велики транспорт", "Како се калио челик", "Полицајац с Петловог брда", "Спаситељ", "Генерал Милан Недић", "Нож", "Синовци"... Рођена је Земунка, прошла је пут од чувене дечје групе коју је при Радио Београду држао Бата Миладиновић, до дипломирања са десетком на Факултету драмских уметности, у класи професора Миленка Маричића, где су јој "класићи" били Мирјана Карановић, Мерима Исаковић, Мима Караџић... Добитница је најзначајнијих награда на овим просторима: "Жанка Стокић", "Царица Теодора", "Јоаким Вујић", "Златни беочуг", "Златна антена"...

Фото: Промо

Са супругом Синишом Ковачевићем, драмским писцем, одселила се у Сурдук, поред Дунава, у кућу с погледом на винограде, када јој је родни Земун добио брзину Београда, која меље. Тамо се, каже, осами, чита и размишља о себи. У времену хиперпродукције серијског и драмског програма, има тврд став и наглашава "да се каријера прави на одбијеним, а не на одиграним улогама. После дугих осам година непојављивања на малом екрану, гледаћемо је у новом пројекту, серији "Кљун".

* После осам година паузе поново снимате. У овом тренутку снима се преко 50 ТВ серија, а претходних година преко 30. Није вас било у тим пројектима, зашто?

- Оно што су ми нудили није ми се допадало, а за оно што ми се свиђало нису ме звали. Никада нисам била део хиперпродукције. Не умем да радим више послова у исто време. Дивим се смелости да снимате по три или више серија паралелно. Не знам како је то могуће, а да се не понављаш и да ниси исти. У тих осам година неиграња догађало ми се да као гледалац не знам више коју серију гледам. Иста лица у свим домаћим серијама. Тако ме обрадује када видим ново лице. Срећа па сам се у дугом глумачком стажу потврдила, тако да ме ово неиграње није поколебало, нисам изгубила веру и самопоуздање. Има у том неигрању свега. Не бих сада да кварим лепоту овог тренутка када сам поново ангажована.

* У Панчеву је пала прва клапа серије "Кљун", пројекат Срђана Драгојевића, у продукцији "Јунајтед медије", и режији Јелене Гавриловић и Уроша Томића. Шта вас је највише привукло редитељском рукопису ово двоје младих уметника, који су већ потписали серију "Група"?

- У свету кинематографије име Срђана Драгојевића значи квалитет. Са таквом уметничком биографијом и толиким трајањем, гаранција је у сваком смислу. Али оно што је најважније, он је као један искусан филмаџија у овој серији отворио врата младом ауторском тиму, од сценариста преко редитеља, и то је веома важно односно најлепше у овој серији. Свежа крв, енергија и храбра младост. Осећај за естетику кадра. Храброст да у кастинг серије укључе школоване, не превише рабљене младе колеге. Неповлађивање тренду појефтињења свега. Бављење проблемима своје генерације и времена у коме живе и раде. Аналитичност коју сам видела приликом првог сусрета и темељног разговора о лику који ми је понуђен да играм.

Фото: Промо

* Серија се бави и сновима и повезивањем са оним што нам се догађа у животу. Може ли та фикција стићи нашу стварност која многима личи на сновиђење или ноћну мору? Хоће ли уметничка "прозорљивост", као често до сада, дати одговоре?

- Задатак уметности јесте да поставља питања, да нас натера да мислимо и да дођемо до одговора и истине. Живимо тешко време. Велике ломове, миграције. Брзи проток информација довео је до тога да људско биће није у стању да испрати ту брзину. Губимо моћ да спознамо шта је битно, а шта не, шта је истина, а шта лаж. Шта је добро, а шта зло. Савремени човек збуњен је пред количином информација и неселективног односа према тим вестима. Верујем да је Срђан Драгојевић и као психолог имао доста утицаја на тај део серије који третира везу између снова и стварности. Иначе, ако записујете своје снове, многи проблеми које имате у реалном животу ће вам бити много јаснији и брже ћете их решавати. То је добро позната пракса.

* Тумачите лик Марте, занимљиве жене која зна тајну дарова које одређени људи имају. Све звучи мало надреално, магијски. Да ли и жанровски серија иде у том правцу?

- То је један од сегмената. Марта је храбра, весела, радознала, комуникативна жена и добар човек. Најискренији однос има са једном девојчицом, јер у њој препознаје искреност и чистоћу са великим натприродним даром за истином. Постоје људи који имају моћи које су често већи терет него радост. И о томе се говори у серији. Серија кроз све то прича о слободи.

Фото: Промо

* Ваша прва главна улога била је 1981. у филму Емира Кустурице "Сјећаш ли се Доли Бел", затим сте играли и у његовом "Завету". Кустурица и Горан Марковић ових дана размењују "отворена писма" питајући један другог, упрошћено - где ће ти душа? У тим обраћањима се нису штедели. Уметници, интелектуалци, ствараоци на супротним странама, неки кажу "судар титана". Шта ви кажете? Мора ли тако?

- Емир Кустурица је један од два најзначајнија човека за моје глумачко постојање. Велико, светско редитељско име. Имала сам велику срећу да се на самом почетку сретнем са њим у култном филму "Сјећаш ли се Доли Бел". После у дивном "Завету". Питате где ће нам душа, мора ли тако. Рећи ћу вам само једно. Када се обраћате пријатељски и пријатељу, не обраћате му се отвореним писмом, ни преко "Пешчаника", ни преко "Твитера". Ако сте пријатељ, онда седнете у ауто и одете до њега да попричате, или окренете телефон. Мислим да је споменик у овом случају повод, а да је разлог много дубљи, и да је много ранијег датума.

* Недавно сте рекли једну савршену реченицу. "Само ако задрхтимо пред уметничким делом, остаћемо људи, ако није тако, онда смо роботи или животиње". Како смо стигли тако близу амбиса безљудскости?

- Тако што нам је новац постао икона, што смо изгубили памћење, што нам је важнији пун стомак од пуног срца, што смо постали себични, шкрти у сваком погледу. Изгубили смо сваки вид емпатије, доброте, племенитости. Изгубили смо веру, љубав, наду и окренули се ка потрошачко материјалном свету. Постали смо помодари. Одрекли смо се свога, заборавили на своје. Веома се мало чита, ради на себи, разговара. Допустили смо да будемо прости, са оскудним фондом речи у комуникацији. Не поштујемо никога и ништа. Радило се на томе већ тридесет година да постанемо такви, и, богами, успело се. Овако уплашени, са чувеном мишљу да је добро и да смо живи, бојим се да нећемо далеко стићи и да нам се не пише добро. Постали смо робови сопственог страха.

* Својевремено сте са супругом, писцем и редитељем Синишом Ковачевићем, основали продуцентску кућу AVE SERBIA и били продуцент неколико пројеката (филмова "Синовци" и "Маша" и серије "Горки плодови"). Има ли нека прича која вас "голица", пројекат који бисте волели да реализујете?

- Има много, и биле би одличне. Само ми реците који би емитер сада имао храбрости да понуди посао Синиши Ковачевићу. Сви су државни и нико нема ни смелости ни петљу да нам да термин за емитовање. Снима се све што је написано. Добро и лоше. Само не оно што је написао Синиша Ковачевић. Роман године "Врана" је као филмски сценарио три пута одбијен на конкурсу у ФЦС. "Велика драма" као серија и филмски сценарио - четири пута. Филм "Тара", два пута. И тако да не набрајам. Можда смо се вратили на прво питање из овог интервјуа, зашто нисам снимала осам година. Зато што ни Синиша није ништа радио осам година. Нисмо подобни.

* Иако сте по цео дан на сету, снимате, позориште јесте ваша велика љубав. Недавно је била премијера представе "Васа Железнова".

- Под слоганом "Поново заједно" Народно позориште отворило је врата свога храма 9. септембра са премијером култне представе "Васа Железнова", Максима Горког. Режира је Златко Свибен из Хрватске, иначе београдски ђак. Играм Васу Железнову. То је ново читање, јер је драматуршки додато и дело Артамонових. Велика ансамбл представа. Онако како то само уме Народно позориште. Радујем се што је позориште отворено. Значи - поново смо живи.

Фото: Промо

НАШ ШАРЛ АЗНАВУР ПОСВЕТИО ЈОЈ ПЕСМУ "ЗА ЉИЉАНУ"

СНИМА се серија о нашем култном певачу Томи Здравковићу. Током снимања серије "Докторка на селу", Тома је писао музику за ту серију. Написао је и посветио вам песму "За Љиљану". Каква вас сећања вежу за нашу легенду, и како је бити власница песме - написане само за вас?

- Нисам читала сценарио, али Тома је заслужио да има свој филм и своју серију. Велики уметник. Наш Шарл Азнавур. И велика је одговорност на онима који су се одлучили на овај подухват. Импонује ми да ми је човек таквог дара наменио песму.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)

Tarzan

20.09.2020. 19:26

Pa naravno da pun stomak ima prioritet nad punim srcem... jos je Marks pidao da prvo ide materijalna osnova pa tek onda duhovna nadgradnja. Drugacije ne ide, kao kada bi kuca bila postavljena naopacke, krovom na dole. Retko ko praznog stomaka ima interes za pozoriste, film, operu... Englezi bi rekli... First comes first!