IN MEMORIAM: Одлазак угледне песникиње Љубице Милетић

Братислав Р. Милановић

среда, 15. 07. 2020. у 10:30

IN MEMORIAM: Одлазак угледне песникиње Љубице Милетић

Фото В. Данилов

У овим вртложним данима ковида и друштвених превирања мало ко од њених пријатеља је знао - а све мање ионако бринемо о онима са којима смо некада били блиски - да Љубица Милетић, српска песникиња на гласу, дугогодишњи уредник поезије у београдској "Просвети", тихо болује своје последње дане и то не казује ником.

Не казује и не жели да прихвати чињеницу да се надмеће са непријатељем кога још нико није савладао. Тиха и стамена, одбијала је до последњег часа било какву и било чију примисао да је то што је чини све слабијом последица те тешке борбе.

Љубица Милетић је припадала генерацији која је дала расне песнике попут Раше Ливаде, Новице Тадића, Драгиње Урошевић, a која се оформила у првој половини седамдесетих година на Филолошком факултету. Била је то, и остала, генерација маркантних индивидуалаца које није повезивао никакав заједнички програм, већ пасионирана љубав према поезији и оданост песничком позиву.

Своју прву књигу Esse naturae објавила je 1974. године у "Нолиту" и одмах стекла наклоност књижевне критике, старијих колега и љубитеља лирике. Њене песме, звучне, промишљене и тихе, чак и кад говоре о опаким судбинским темама или оним из свакодневице, историје и предања, стекле су низ поклоника међу онима које је посебно занимала "словенска душа" и митологија. Јер, када се бавила историјом или предањем, Љубица Милетић се ослањала на стари српски или прасловенски архетип. Паралелно са тим мотивима њеном интересовању нису измицали ни актуелни догађаји који у себи носе семе добра или зла, пре свега овог другог, јер су за поезију увек занимљивије и живописније силе зла чије се присуство мора разобличити. Оно добро и племенито Љубица Милетић је проналазила у хришћанском осећању и традицији. Уследиле су потом књиге "Тескобе", "Фисон вода сеновита", "Тако је било господине", "Дисање на трску", "Христос у Кремљу" и друге, у којима је само потврђивала свој таленат и интелектуалну ширину.

Интересовање за словенско одвело ју је и до руских тема, а за историјско - до старог Рима и, посебно, Јерменије, која ће после Србије постати њена друга велика љубав и неисцрпна инспирација. Поред јерменских библијских и античких тема заинтересовала ју је и новија јерменска историја, у којој је нашла много сличности са српском, утврђујући уверење да су Јерменија и Србија у судбинском смислу сестре близнакиње. Због тога је постала драг гост на књижевним сусретима у тој земљи. Јерменији је Љубица Милетић посветила своју књигу "Ветрови Арарата", која је преведена и на јерменски и објављена у Јеревану. За наше читаоце приредила је избор "Савремена јерменска поезија" и књигу савременог јерменског песника Гагика Давтјана. Јерменија јој се одужила Медаљом јерменског савеза писаца за књижевне заслуге. Поводом њене смрти Савез писаца Јерменије упутио је Удружењу књижевника Србије телеграм саучешћа.

Љубица Милетић је добила за свој рад награде "Лазар Вучковић", "Ристо Ратковић", "Милан Ракић" и "Кондир Косовке Девојке". Песме су јој уврштене у многобројне антологије код нас и у свету и превођене на руски, јерменски, енглески, италијански, белоруски, словачки, словеначки, грчки...

Онижа, тиха жена, неће више пролазити својом стазом од Тополске улице до Каленић пијаце, али ће се њени стихови раширити по земљама које је волела.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)