УЗБУДЉИВ ПОВРАТАК ИЗ ПРОШЛОСТИ ЗАБОРАВЉЕНОГ ВОЈИСЛАВА ВОЈЕ НАНОВИЋА

Ишао је испред времена:Правио је прве кораке ка еротском ослобођењу

“Погон Б“ Фото Портал Војвођански новинар

ИМАО сам неко посебно осећање према Воји Нановићу. Нећу рећи да смо изашли из његовог шињела, али некако, ипак, ми смо се извукли из његовог шатора у односу према стварности и еротици. Он је правио прве кораке у правцу грађанског и еротског ослобођења."

Овако је наш легендарни редитељ Душан Макавејев говорио о првом југословенском послератном синеасти Војиславу Воји Нановићу (1922 - 1983), који је његовој генерацији поставио прве "каменчиће" на путу ка црном таласу, најславнијој епохи овдашње кинематографије.

А Богдан Тирнанић, један од најцењенијих филмских критичара и публициста некадашње велике Југославије, забалежио је о њему: "Воја Нановић се враћа из прошлости да би остао за будућност."

Тирнанићева критичарска оцена с краја седамдесетих година прошлог века, управо последњих месеци добија највећу потврду. Заборављени ентузијаста и заљубљеник у "покретне слике" својим делом враћа се у нашу садашњост, али и у будућност - сценарио Воје Нановића "Нечиста крв" постаје ових дана један од највећих и најамбициознијих филмских сетова нашег времена за потребе снимања једног књижевног дела. Реч је о екранизацији јединственог пројекта, који је наш велики синеаста стварао током живота у Америци, између 1970. и 1974. године. Нановић је романе, приповетке и драме једног од највећих српских писаца Борисава Боре Станковића повезао у узбудљиву, грандиозну, меланхоличну и колоритну породичну сагу која обухвата период од готово четири деценије, од 1850. до 1887. године. Поред романа "Нечиста крв" у којем је трагична судбина лепе Софке, грађа за његов сценарио обухвата драме "Ташана", "Коштана" и "Јовча", и збирку приповедака "Божји људи", а прича о Борином Врању и његовим јунацима почиње с Хаџи Трифуном, Софкиним дедом, и завршава се са Софком.

Фото Приватна архива

Тако се пионир послератне српске кинематографије на велика врата враћа у нашу седму уметност. После 60 година (колико је протекло од његовог последњег играног филма "Боље је умети"), његово име се извлачи из таме заборава и доживљава промоцију каква му није уприличена деценијама.

“Чудотворни мач“ Фото Звезда филм

Нановић, чији живот и сам подсећа на узбудљив филмски сценарио, некадашањи храбри београдски илегалац који је желео да буде сликар а постао је аутор филмова који су део контроверзне историје наших "покретних слика", у српској културној јавности ипак је био неоправдано потиснут.

"Много тога сам доживео и преживео, мислим да сам имао и среће, и да ми је судбина била наклоњена у неким моментима када ми је било најтеже. Данас нема превише ствари за којима бих жалио. Можда сам могао да направим више играних филмова, или ми се то само чини, јер је филм био и остао моја велика љубав. А љубави, као што знамо, никад доста", говорио је скромни господин иза кога је остала филмографија од осам дугометражних играних остварења и око 30 документарних, кратких и наменских филмова.

Фото Приватна архива

Нановићев допринос српској кинематографији био је вишеструк - у његовом првом играном филму, ратној драми "Бесмртна младост" из 1948, дебитовао је велики глумац Раде Марковић. Његов "Чудотворни мач" (1950), који је ушао у селекцију 100 филмова одабраних за српску културну баштину, као ново филмско лице представио је Павла Вуисића, који је ту статирао ликом Витеза. Нановић је ангажовао Вуисића и у својим наредним филмовима, "Погон Б" и "Боље је умети", и био је најзаслужнији за стварање једне од највећих каријера у овдашњем глумишту - за улогу Обрада лађара у његовој драми "Три корака у празно", Вуисић је 1958. освојио своју прву Златну арену у Пули, која му је отворила пут ка самом врху уметности глуме.

Према сведочењу једног од највећих великана југословенског и српског филма, сценаристе и редитеља Пурише Ђорђевића, Нановић је једног тренутка утицао и на његову каријеру.

Радио сам у "Политици" као новинар, а крајем 1946. позван сам у редакцију "Филмских новости". Канцеларија је била на првом спрату "Авала филма", и тада сам упознао Воју Нановића, који је био директор. Он је одредио да ја у "Филмским новостима" будем редитељ, а најважније за мој почетак на филму је било то што ми је као учитеља доделио чувеног Мику Поповића, који је био сниматељ у Краљевини Југославији - присећа се, за "Новости", легендарни Пурке.Први посао који је урадио са њим било је снимање отварања фабрике "Иво Лола Рибар", уприличено 1947, на Нову годину."Филмске новости" су имале велику углед и у свету, и уз Мику Поповића сам много научио.

Фото ФЦС

Он је снимао и моје филмове "Сан" и "Јутро" - каже Пурке, истичући да га се радо сећа, а посебно Нановића, кога памти као љубазног, скромног и врло образованог човека.Воја је као комуниста илегално деловао у Београду скоро четири године. Кад су га гестаповци једном ухватили и стрпали у аутомобил, он је током вожње успео да искочи и да им побегне. То је заиста филмска секвенца! Био је врло храбар, ишао је испред времена, о чему сведочи и његов одлазак у Америку. Воја Нановић није добио право место у нашој култури, и мислим да је снимање филма и ТВ серије по његовом сценарију "Нечиста крв" на неки начин и враћање дуга једном сјајном човеку и филмском ствараоцу - истиче Пуриша Ђорђевић.

Фото Приватна архива

ЖИВОТ КАО ФИЛМ

НАНОВИЋ је завршио два курса филмске режије - у Барандову 1946. код професора Отокара Вавре и Беле Балаша, и 1951. у Лондону, код Торолда Дикинсона и Ентонија Есквита. Тих година постао је један од најзапаженијих аутора који се огледао у готово свим филмским жанровима. Крајем педесетих, због "ревизионистичког" таласа у култури, Нановићу је било онемогућено даље бављене филмом, и он је 1963. отишао у Америку. Радио је тешке физичке послове, похађао филмску школу, и успео да стигне до места монтажера у Еј-Би-Сију, једној од највећих америчких ТВ компанија. Касније је основао и сопствену филмску компанију за наменске пројекте, и писао сценарије које би реализовао овде. Из Америке се вратио крајем 1970, већ тешко болестан, и до смрти није успео да сними ниједан играни филм. Преминуо је августа 1983, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације