СРБИЈА ЈЕ ДЕО МОГА ЖИВОТА: Интервју Сергеј Полуњин, балетска звезда

КОД Срба ми се посебно допада што имају интегритет и савест. Имају осећај за правду, разликују добро и зло. Поред тога што су љубазни, истинољубиви су. Преживели су тешка времена, што им је учврстило карактер.

Фото Н. Скендерија

У разговору за "Новости", ово истиче светска балетска звезда Сергеј Полуњин, уочи синоћњег гала концерта у Народном позориту, у организацији фонације са његовим именом, која помаже у наставку школовања у иностранству нашим младим и даровитим балетским уметницима.

- Одлучио сам да помажем младима, јер је мене финансирала фондација Рудолфа Нурејева - објашњава ову своју мисију у Београду, уметник који својом игром, али и ставовима не оставља никога равнодушним. - Они су платили моје школовање у Краљевској балетској школи у Лондону. Да није било тога, не би ми се указала прилика да учим и напредујем кроз живот. Фондацију сам прво покренуо од сопственог новца, али сам онда схватио да, ако желим да помогнем већем броју младих људи, а због тога што су неке школе веома скупе, то нећу моћи финасијски да издржим. Онда сам окупио људе са којима делим иста убеђења, и који ми верују. Тако је српска фондација до сада успешно упутила даровите играче у европске школе, а ове године имамо и једаног дипломца, који ће професионалну каријеру наставити, како је сам одлучио, у театру Михаиловски у Русији.

Фото Н. Скендерија

Како сте одлучили да помажете српску културу?

- Живот ме је једноставно довео овамо. Не могу да кажем да је то била нека рационална одлука, већ су на то утицали људи одавде. Габријела Тана радила је документарац о мени. Никада се овде нисам настанио, али доста тога сам овде створио. У Београду је био мој први креативни хаб. Људи овде су пуни ентузијазма. У Народном позоришту сам често вежбао током лета, када нема представа...

Шта вас је везало за нашу средину?

- Србија је постала део мога живота. Добио сам српски пасош, уз помоћ Дан Тане, али и многих других. То сам схватио тако својеврсну одговорност. То је био први пасош, после украјинског, који сам добио од некога, што је само по себи било позитивно и добро и много ми је помогло. Посебно у време ковида, могао сам са њим лакше да путујем. Додуше, сада је мало теже, јер више не могу нигде да путујем, осим да долазим у Србију.

Како реагујете на такозвану културу искључивања, која се посебно односи на руске уметнике на Западу? Вама је гостопримство ускратило позориште из Милана, постоје захтеви да Ана Нетребко не пева у Берлину...

- То је питање избора. Нажалост ти избори проистичу из садашње ситуације, у којој уметници који су на било који начин везани за Русију, приморани да се одлуче за једно, или друго. Ана Нетребко се одлучила да оде на Запад, и сада се нашла у таквој ситуацији. Ја сам одлучио да пратим своја уверења. Волим како се у Русији развијају одређене стратегије, како се поштују одлуке власти. Такође, свиђа ми се што и Русија и Кина бране принцип да би свака земља требало да штите своју традицију, културу, правила... Поштујем то, за разлику од глобалистичке униформисаности. Као што стао на страну Русије, тако бих стао и на страну Србије, када би ушла у неки конфликт. То је мој избор.

А шта су последице тог избора?

- У најгорој ситуацији је народ Украјине. У овом тренутку они највише пате. Жао ми је народа, то је мој народ, чију културу волим. Многи су морали да емигрирају. Могу да разумем њихов бес који усмеравају према свима за које сматрају да им наносе патњу. А ни ја, ни Нетребко нисмо ти. С друге стране, Русија је преузела на себе велики терет и пати за све оне народе који желе да постану слободни, који желе да изаберу сопствени пут. Све је то веома тешко.

И ви сте у свом животу доносили тешке личне одлуке. Као веома млади одбацили сте институције, напустили изузетну каријеру у Краљевском балету у Лондону...

- Није ми то било довољно. Хтео сам да имам више различитих искустава, јер овај живот живимо само једном. Жело сам да сазнам шта све још постоји, а нисам знао ни један други начин, већ да спалим за собом мостове и наставим напред. Нисам имао сазнања о томе шта је индустрија, агенти, како да одговорим на имејл...

Зову вас бунтовником, да ли се осећате као неко ко се буни са разлогом, или сте више Џемс Дин балета?

- Живим живот онако како ја то желим. Не волим притиске, због којих морам да мењам свој живот. Тада се не осећам слободно. Зато ћу се стално борити, и спреман сам да све изгубим како бих био слободан. Најважније ми је да могу да сам доносим своје одлуке, да говорим оно што мислим и желим. То има високу цену, али ти даје унутрашњу слободу.

Ваш стил игре описују као спој Нижинског, Баришникова, Нурејева..

- Учио сам од њих. Од Нижинског не директно, јер постоје само фотографије са којих можда може да се види како је држао руку, а играо сам у једном комаду који је представљо његов живот, кроз шта сам могао да доживим његово време. Гледао сам бројне видео материјале са игром Баришњикова. Од њега сам учио скокове, начин на који гледа са сцене. А Нурејевљева фондација ми је помогла да завршим школовање. Ово троје уметника, који су се другачије развијали, изузетно су значајни за уметност игре у 20. веку. Сваки уметник је попут сунђера и упија утицаје, ја сам од њих то добио.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације