НАСТАВИО ГДЕ СУ СТАЛИ ЈЕСЕЊИН И МАЈАКОВСКИ: Књига песама "Барјак на олуји" Велеса Перића открива трагичну судбину заборављеног песника

ЈЕДНА од најнеобичнијих и најтрагичнијих фигура српског песништва је свакако Велес Перић (1924-1991), који је прошао пут од велике и краткотрајне славе, преко петогодишње робије на Голом отоку, до потпуног и незаслуженог заборава.

Фото промо

Желећи колико-толико да исправи ту неправду и скрене пажњу на изузетно значајно песничко дело, песник и антологичар Милоје Дончић сачинио је књигу Велесових изабраних песама, међу којима је и много непознатих "Барјак на олуји" коју је објавио "Ревнитељ".

Збирка је настала на основу дугогодишњег трагања по разним књигама, часописима, свескама, бележницама, при чему су Дончићу пружили помоћ песник Томислав Мијовић (1932) и врсни преводилац са руског Светислав Травица (1939).

- Свако ко отвори ову књигу, доћи ће до закључка да је реч о једном изненађујућем открићу за нашу поезију. Од стотинак Велесових песама који је, без сумње, био најталентованији песник у новој Југославији, бар 30 могу да красе сваку песничку антологију. У српску поезију унео је модерне тонове, сјај и симетрију стиха, модернизовао је степенасту форму стиха, риму је оплеменио и споља и изнутра јаким и нежним бојама - каже приређивач за "Новости".

Рођен у угледној београдској породици, отац Александар је био филолог и аутор француско-српског речника којим су се служиле генерације, Велес, коме је иначе крштено име Петар рано се определио за напредни покрет и због припадности СКОЈ избачен је из Треће мушке гимназије (1943). По завршетку рата мобилисан је и постављен за секретара санитетског воза и био први Југословен који је са руским санитетом ушао у ослобођени Београд. Као студент права почео је да наступа широм земље - на Коларцу, у Народном позоришту, на разним трибинама, на радним акцијама, рецитујући стихове који су изазивали опште одушевљење посебно младих. Спорадично је објављивао песме у часописима, од 1947. до 1949. био је секретар Удружења књижевника Србије.

Рукопис своје прве књиге под називом "Челични пелцер" предао је редакцији "Новог поколења", односно песнику Душану Матићу лично. По објављивању Резолуције ИБ ухапшен је и спроведен у логор на Голи оток, где је био два пута по две и по године. По првом повратку, појављује се у редакцији, али рукописа нигде није било. Између два робијања успео је да дипломира на Правном факултету, али је дуго био без посла. Од 1959. бавио се адвокатуром, да би му 17 година касније у приватном издању изашла "Поема о фудбалеру".

Фото промо

Иако је књига објављена под псеудонимом Гејс Греј, врло брзо је повучена из књижара.

- Ова поема је потврдила песника великог формата, а њеном забраном оштећене су долазеће генерације. Ниједан песник није певао тако сјајно о фудбалу. Слике су живље од самих утакмица, на којима је, у његовим стиховима, певала трава, копачке су изводиле музичке бравуре, ритам, сјај, све боје су имале своје место. Свака строфа је прича која се памти - истиче Дончић.

Велес се, иначе, после робије поезијом више није јавно бавио и није објавио ниједну збирку. Четири године после његове смрти учинио је то његов голооточки пријатељ и писац Галиб Сулејмановић објављујући, у приватном издању Слободана Машића, песме које је успео да сакупи, под насловом "Кроз зелени талас", али је и та књига, изузев часних изузетака остала прећутана. Између осталих на њу се осврнуо песник и критичар Мића Цвијетић који је забележио:

- Овај песник еруптивне снаге написао је више песама пуних нежности, љубави и топлине у које је уткао поетизовану аутобиографију. То су песме о младости и пролећу, сновима и заносима, о београдским улицама и кафанама, о обалама река, о Калемегдану, о чекањима и растанцима. По Велесу волети "то значи зауставити часовнике/ да само срца куцају". Он пише о лирском заносу Сергеја Јесењина с једне стране, а с друге, у ритму и вокабулару Мајаковског. Одболовао је заносе и заблуде једне револуционарне младости, ратне, скојевске и акцијашке. Пун заноса и бунта певао је о бомбардовању Београда, о светској револуцији, комунизму и Октобру, о совјетским космонаутима и Патрису Лумумби.

- Био је срдачан другар, шармантни шатровац, најлепше васпитани младић, одличан фудбалер, примерен студент, необуздани боем, неуморни радник, све истовремено. Где год се кретао изазивао је таласање, био је једноставно неодољив, а изгледало је као да се ништа не труди - записао је Вукосављевић. - Сећам се једне игранке у препуном дворишту Правног факултета. Музика је неочекивано прекинула игру и засвирала туш. Низ степенице је силазио омиљени песник, а омладина је пљескала и скандирала: Велес, Велес.

У сличном тону је и сведочење песниковог дугогодишњег блиског пријатеља Милана Д. Милетића, на чији је опаску да је велика штета што многи његови стихови остају на усменом говору добио овакав одговор: "Ја врло мали број песама бележим, није ми много стало до штампања. Ја волим да просипам поезију, много више волим певање него песму."

- Лако би се на молбу људи у кафани попео на столицу или на сто и свима и келнерима даривао своје стиховане ватромете. Својим импровизованим стихијадама опчињавао је и нас и себе - присећао се Милетић.

Иако је знано да је био вољен и дружељубив, Удба је после рата, па и све до песникове смрти, уништавала трагове његовог постојања, истиче Дончић и објашњава:

- Како то да не постоји ниједна његова фотографија изузев оне из студентске пропуснице коју је Машић употребио за корицу књиге "Кроз зелени талас". А врхунац људског јада је податак да на надгробној плочи Велеса Перића пише Петар Перић с циљем да се за свагда избришу његови трагови. Најстрашније од свега је што су се његови познаници из тог времена кукавички и срамно понели. Са некима сам лично разговарао, али се нико ничега не сећа.

Предриблао Бобека

ОСТАЛА је прича коју је, понекад казивао славни спортски коментатор Младен Делић. После оснивачке скупштине ФК Партизан 1945. одиграна је прва утакмица између тог тима и репрезентације Земуна, чији играч, Велесов школски друг, није могао да изађе на терен због болова у стомаку. Као неочекивана замена створио се Велес, који је дрес свога друга навукао преко згужване кошуље. И догодило се чудо: Славном Стјепану Бобеку неколико пута је протурио лопту кроз ноге.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације