ГЛУМАЦ ЈЕ СЛИКАР И ШТАФЕЛАЈ И МОДЕЛ: Радомир Путник, писац и театролог, о пола века Фестивала монодраме и пантомиме

ФЕСТИВАЛ монодраме и пантомиме у октобру ће имати своје 48. издање, али ће обележити пола века постојања: основан давне 1973, имао је краткотрајну паузу (у време распада Југославије) и са своје сцене током протеклих деценија испратио око осам стотина извођача из земље и иностранства. Од самог почетка, добар дух Фестивала је писац и театролог Радомир Путник, који је на ову тему објавио чак шест књига, тако да "у прсте" зна најзначајније домете земунске позоришне феште која однедавно има нову адресу: позорницу некадашњег биоскопа "Југославија" на Новом Београду.

Фото Фејсбук

- Фестивал представља, рекао бих, једну врсту допуне најстаријем Фестивалу професионалних позоришта Војводине, Стеријином позорју и наравно Битефу - објашњава Радомир Путник.

- Монодрама је мала форма усмерена да покаже технику једног глумца. С друге стране, има естетичку и мисаону димензију пошто се усредсређује на проблем у езистенцији појединца који се стално налази у ситуацији да бира "или, или". Та врста недоумице постоји у основи сваке ваљане монодраме. Дакле, увек је реч о бирању између два пута, некада чак и између више могућности.

Не само позоришни јунак већ је и глумац у тој позицији, опредељујући се за самостални пројекат или ансамбл представу. И у оба случаја почиње од нуле. Како каже наш саговорник, са сваком улогом полаже неку врсту матуре или пријемног испита, излаже се очима јавности која просуђује колико је успео у намери да прикаже нечију судбину:

- У ансамбл представи глумац тумачи лик који улази у однос са другим ликовима. У том смислу, глумцу је лакше јер они му враћају нешто, било да га подржавају, оспоравају, праве сметње, не разумеју... У монодрами мора сам себи да враћа, па је монодрама увек судар две мисли, два често супротстављена погледа на свет. У анасамбл представи супротставља се другима као појединац, део групе, опонент или комичка личност. Део је нечега, док у монодрами нема ослонца осим публике која му је на неки начин партнер.

Предуслов да извођач буде добар монодрамиста је, објашњава Путник, да је даровит, да апсолутно влада техником и глумачким изразом свих врста, као и да је у стању да контролише своју емоцију и исказ:

Фото Н. Вукелић

- Да истовремено буде, како је говорио Петар Краљ, и сликар, и штафелај, и модел. После свих ових година не памтимо све извођаче већ само оне највеће који су били у стању да остваре врхунски уметнички израз. Таквих уметника је у историји фестивала било тридесетак. Први и основни предуслов за велика остварења је да буду направљена на ваљаној драмској литератури. Зато се памте "Одбрана Сократова и смрт" Љубе Тадића, "Живео живот Толе Манојловић" Петра Краља, "Љубица, прво лице множине" Мире Бањац, "Надежда Петровић" Маје Димитријевић, Крлежин "Обрачун с нама" Радета Шербеџије, Мирко Бабић у улози Љубе Врапчета. Међу њима убрајам и оне који нису ушли у школске лектире (а заслужују) као што су "Чеговић" Драгана Ускоковића у сјајном тумачењу Петра Божовића или, пак, прошлогодишњег победника Ненада Јездића и "Књигу о Милутину" Данка Поповића. За ових пола века видели смо глумце свих генерација, неких у зениту славе, као што је био Славко Симић - први победник Фестивала са монодрамом "Знакови" по Иви Андрићу.

Фото П. Милошевић

На путање да ли је некада монодрама "најавила" таленат који ће се тек касније исказати у пуном сјају, наш саговорник издваја неке примере:

- Тако се својевремено појавио Рале Миленковић са Дисовим стиховима и - победио. Или, пре десетак година чудесна Марта Береш из Суботице, која је већ као почетница показала да је способна да одигра све. Па, својевремено Радош Бајић који је и написао и одиграо своју дипломску представу "Лед" и извео на Фестивалу монодраме и пантомиме.

Једна од занимљивости је да су двојица глумаца, Ивица Клеменц и Лазар Ристовски, почели као пантомимичари:

- Било је такво време и такве тенденције пре 45 година. Као нека врста естетике владала је мода да се испитају могућности телесног позоришта. Једна група младих уметника била је окупљена у Дому омладине, међу њима и ова двојица глумаца. Бавили су се пантомимом у средини која није имала никаква предзнања о њој. Учили су из књига и филмова, читајући о Марселу Марсоу и Етјену Декруу, сами покушавали да нађу некакву телесност.

Да им је такво искуство и вештина, извесно, касније помогла у драмском театру, потврђује Путник истичући да је глума увек једна врста синхроног коришћења гласа и покрета.

- Тело је резонатор гласа. Када глумац користи тело, користи све што му је на располагању: од очију до стопала. Све се мора ускладити да би лик оживео и добио своју пуноћу, менталну и физичку. Ричарда Трећег увек треба играти тако да буде мало хром и вуче ногу. Глумац мора да влада телом, па то што су неки почели као пантомимичари је драгоцено искуство, не само у позоришту него и филму. Да није тако, сценски покрет не би и даље постојао као предмет у свим глумачким школама. Пантомима код нас, као и у свету, има своје заљубљенике и поборнике, али нема широко интересовање код гледалаца. Или, бар, наше позоришне управе сматрају да она неће привући пажњу. Искуство фестивала говори другачије: пантомимске представе биле су увек посећене. Памти се, на пример, Јапанац Макото Инове или Рус Андреј Александер, који је целу представу одиграо на бис! Направио је од пантомиме једну врсту балета и поезије, а то се не да објаснити речима... Не постоји речник који може да опише преливање емоција на 400 људи у публици. У томе је лепота пантомиме - ви је не можете препричати.

У време када се увелико говори о кризи драмског текста, поставља се питање да ли се одражава и на квалитетан литерарни поредложак као предуслов добре монодраме.

- Једина криза коју признајем у позоришту је одсуство идеја или финансија. Можда можемо говорити и о "кризи" позоришних управа и њиховој неспремности на ризик. Морам да кажем да су некада постојали велики управници у историји српског позоришта који су водили рачуна о профилу сваког глумца и гледали да му пруже могућност за развој. Један од таквих био је Милан Грол. Таквих управика данас, нажалост, више нема. Ако се и баве позориштем баве се у оперативном, менаџерском смислу, а не уметничком. То што се појављују представе мимо позоришта, доказ је да те управе не раде свој посао како ваља. Кад то кажем, мислим на монодрамске представе: углавном су сасмосталне продукције које се не везују ни за једну театарску кућу. Треба рећи да је обавеза позоришта да има ансамбл представе, али повремено се јавља потреба да се пружи шанса неком од великих уметника када се за то нађе обострани интерес, да одигра монодраму на сцени матичне куће. Онда је то прави посао. Тако се, примера ради, некада радило у Атељеу 212 и на Црвеном крсту. А било је и ефекта и резултата...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације