СЕБЕ СТАВЉАМ ПОД МИКРОСКОП: Милош Миша Радивојевић, за "Новости", о награди "Живојин Павловић", сујети, колегама, грешкама...

ВЕРОВАТНО да нема оних који су били у дилеми да ли је наш прослављени редитељ Милош Миша Радивојевић, својим богатим стваралаштвом заслужио награду "Живојин Жика Павловић" за афирмацију регионалне филмске уметности у свету, коју додељује Лесковачки интернационални фестивал филмске режије (ЛИФФЕ), али је он, у првој својој изјави овим поводом, започео процес преиспитивања који још траје.

Фото: И. Митић

- Човек у једном зрелом сениорству добија извесна признања и ту треба бити реалиста. Драге су ми награде колега, а посебно ова која носи Жикино име, али сам и сада, као и када сам добио Златни печат Југословенске кинотеке, размишљао ко би могао да буде овде од мојих колега. Потпуно објективно сам дошао до помисли да има неколико њих који ту награду заслужују, можда и више од мене и мислим да је фер да то и кажем. Ставио сам себе под неку врсту микроскопа, што сам чинио целог живота. Мислим да је то случај код већине људи, чак и код такозваног нормалног света који се не бави филмом и уметношћу и који нема никакве креативне претензије - казао је за "Новости" Милош Миша Радивојевић и нагласио да је то нормално стање и процес који се дешава код сваке часне особе.

Констатација да је скроман му прија, али се поново појављује и преиспитивање шта би могло да стоји иза те скромности. Мисли да се ради о великом искуству и о томе што све време сумња у себе.

- Та сумња ме подстиче. Наравно, понекад о себи мислим најбоље. Постоје тренуци када се човеку у позном добу, када стави главу на јастук и помишља на свој крај, јави и мисао: "Па ја сам довољно урадио. Затворио сам неке кругове. Испунио сам неке крупне снове". Има и тога, али мени је та наизменична сумња и вера у себе помогла у мом стваралаштву - наглашава лауреат лесковачког фестивала.

Редитељ чија су два филма, "Квар" и "Дечко који обећава", међу стотину домаћих дела која су проглашена за национално културно добро каже да је током целог живота улагао озбиљан напор да се ослободи сујете и да је то у уметности веома важно.

- Када правите филмове неки људи их гледају. Неки то не воле. Не допада им се. Док нисам изградио однос према критици, спадао сам у ону групу која се понашала мало егоистично. Научио сам да не слушам много ни негативну критику, али и да будем скептичан према оној позитивној и у том смислу постигао сам један душевни мир - објашњава Радивојевић. - Када кажем да сам читав живот правио јефтине филмове, нећу да себи дам неки комплимент. Дивим се људима који праве скупе филмове и који могу то да ураде. За мене то није сигуран терен и боље се осећам у јефтином филму. И као особа са савешћу, за бачен или утрошен новац, и као уметник који покушава нешто да каже.

Радивојевић истиче да сви чинимо грешке у животу. Међутим, он на то не гледа негативно. Не мисли да треба људе подстицати у грешкама, али верује да нам грешке помажу.

- Грешке и неуспеси су изванредно важне ствари. Тим проблемом сам се бавио у филму "Чавка". Особа код које постоји одсуство неуспеха не може да процењује ни успех, а неуспех нас подстиче да будемо бољи, јер код свих нас постоји тежња за хармонијом и равнотежом - додаје Радивојевић.

Он је свој први филм назвао "Бубе у глави" и занимљиво му делује помисао да је тим насловом најавио целу своју каријеру. Низали су се филмови: "Тестамент", "Снови, живот, смрт Филипа Филоповића", "Живети као сав нормалан свет", "Уна"... све до аутобиографског остварења "Како су ме украли Немци".

- Када сам снимао свој први филм, 1969. године, био сам у тридесетим годинама и већ формирана личност. Размишљајући о томе шта је моја идеја о филму ја сам прво, проматрајући свет у коме живим, дошао до става да свет постаје све шизофренији, да наша свест постаје све разуђенија, салатастија, а то је заправо прича о мозгу и променама у њему. Интересовала ме је судбина појединца, чему је он изложен, његова побуна, трпљења тог јунака и сви проблеми који су везани за неку врсту трагања за идентитетом. То је мој пут на коме ћу остати и вероватно ћу тако и завршити - поручује Радивојевић и наглашава да је Жика Павловић био његов учитељ односа према истини и храбрости.

Младим колегама и публици, у време када филмови постају све бржи и атрактивнији, саветује да дају шансу стрпљењу и досади, тренуцима застоја и ишчекивања. Каже да је тежња да нема досаде легитимна, али да се та скала помера до апсурда. Сматра да је досада врло озбиљно стање, а да би човек сазрео мора да прође кроз много филмова, књига и музике која је досадна и тешка.

- Покушавао сам и борио се да продрем у такве садржаје. И верујте то су тренуци када сам био најбољи - ја. Баш зато млади морају да буду толерантни према споријим и дужим осећањима. Отуда и тај приступ филму који се зове дуги кадар. Могућност да гледамо лице глумца, да видимо озбиљније трансформације како бисмо се суочили са процесима који трају, а свестан сам да то није комерцијални пут. Правио сам и једне и друге филмове, али је више било оних који су растеривали публику - закључио је Миша Радивојевић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације