ПОЗОРИШТЕ У ЧИЈОЈ СУШТИНИ ЈЕ - ЉУБАВ: Фестивал у Требињу отворио питање естетике у неинституционалном театру

АМАТЕРСКОМ позоришту понекад су се враћали редитељи, увелико пошто су завршили академије, стекли докторска звања, катедре у земљи и иностранству. Некад је то било из потребе да се одуже средини из које су потекли, али често и да уморни од глумачких сујета, каприца и "професионалног" отраљавања - подсете се како се ради из велике љубави и посвећености, непатворене чистоте у сценској наивности... Тако је, на пример, Љубослав Мајера, шта год и где год да режира (и за то добија висока признања), свако лето проводио у родном Бачком Петровцу да би радио са аматерима.

фото Промо

У време када увелико живимо ван јасних категорија, поставља се (и буквално и метафоричко) питање шта је данас професионално у аматерском и аматерско у професионалном театру?

- Аматерско у професионалном позоришту значи да нешто није убедљиво, да је немушто - каже за "Новости", редитељ Александар Волић, који је на 66. "Фестивалу фестивала" у Требињу водио разговоре о представама. - Има, дакле, пежоративно значење. У хитњи да се представа што пре заврши, пролазе ствари које нису довољно добре, односно глумци нису довољно радили на лику. Редитељ то препозна, па понекад на пробама успева да "прережира" или убеди глумца да нађе нову мотивацију, околности, потекст. Дакле, има начина да се то ублажи, сакрије или исправи. С друге стране, професионално у аматеризму је кад представа има своју естетику, особеност, занимљиву концепцију. Јер, редитељ истражује не само у жанру, тематским круговима, идеји и драмском конфликту него и самом бићу позоришта: а то је актер, хистрион глумац. Труди се да пронађе право полазиште за лик, а глумац кад осети правог редитеља он се отвара, анимиран да трага, чак предлаже нека решења.

Како истиче Волић, суштина аматеризма је љубав. Глумац се остварује у аматеризму зато што ниједан други медиј не даје човеку такву могућност да изрази самог себе. Тако да нигде не постоји рад на себи као у позоришту:

- У аматеризму рад на себи увек подразумева интеракцију са групом, са другима, са литературом. Зато је психологија узела психодраму. Јер, пацијент види свој проблем као на длану играјући своју ситуацију, свој живот.

Наш саговорник каже да постоје и неке професије које су посебно склоне аматеризму:

- Интересантно је да људи од егзактне науке, као и студенти економије, филозофије, књижевности, психологије или права, често имају потребу да се опробају на сцени. Правници уче реторику, такмиче су у беседништву и њима је веома важно да се у слободном времену аматерски баве позориштем, развијајући свој говорни апарат и стичући сигурност, самопоуздање, вештину говорења и технике гласа...

Редитељ Слободан Радовић мишљења је да је танка линија између професионалног и аматерског театра, будући да се често у аматерским позориштима дешавају достигнућа која достижу професионални ниво и, обрнуто, у професионалним театрима понекад су представе рађене на брзину, падају испод линије у "аматерски" део, па се крајњи резултат доводи у питање.

- Није ретко да је код аматера озбиљнији рад, љубав и посвећеност. Они мање користе опробана средства, увек желе да сазнају нешто ново и да их редитељ (или онај ко ради с њима) упути како и на који начин да то остваре, без обзира на величину улоге. Професионално позориште због великог ангажмана глумаца долази у кризу и полако се осипа један систематски начин рада и приступа представи. Зато се дешава, уместо да се представе припремају по два месеца, то траје и по годину дана, а понекад се никад и не заврше...

Радовић упозорава да је питање како ће се то убудуће одразити на репертоарску политику позоришних кућа. Театар је у кризи, каже он, и зато што се у последње време недовољно инвенције уноси у представе и тежи мање аналитичким, а више сценским, формалним задовољствима:

- Та врста сензације и текст и суштину ставља у други план. Због својих домета једна аматерска представа остала ми је у трајном памћењу, а пре десетак година учествовала је на требињском фестивалу - Лоркин "Дом Бернарде Албе" из Кочана, у Македонији. У професионалном позоришту нисам видео такво остварење: пирамидалну представу у којој је развојна линија, од почетка до краја, била изванредно урађена. Интересантно је и што је у представи играла веома млада екипа глумаца, од осамнаестак година, али са веома прецизно постављеним односима на сцени - закључује саговорник.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације