КАД СУ ПРОФЕСИОНАЛЦИ УЧИЛИ ОД АМАТЕРА: Фестивал у Требињу отворио питања естетике и организације неинституционалних позоришта

ВЕЖИНА идеја и рушење конвенција обележили су другу половину прошлог века у светском театру: одважност се рађала на бунту нове младости, бејби бум генерације која није признавала правила и ограничења, спремна да ризикује и истражује.

Фото Фестивал фестивала, Требиње

На таласу хипи покрета рађала се авангарда, а промене (за које ни смелости ни инвентивности није имало професионално позориште) доносили су аматери који ће убрзо постати велика имена у историји театра.

- Позориште седамдесетих година било је у великом узлету у целом свету, револуционарне идеје су разарале клишее - објашњава редитељ Егон Савин, који је у жирију 66. "Фестивала фестивала" у Требињу, где су се окупили позоришни аматери из региона. - Тих седамдесетих и осамдесетих много је више професионално позориште учило од аматеризма и преузимало позитивног, него што је аматеризам преузимао од професионалног.

Кренуло је из Америке, крајем шездесетих, захватило целу Европу, па се појавио огроман број значајних аутора, каже саговорник помињући Гротовског, Питера Брука, Евгенија Варгу, Вајду:

- Много је имена, а сваки тај велики редитељ стварао је свој доживљај и своју пројекцију претварао у театар. Ту није било никакве разлике између укуса алтернативе и онога што је та алтернатива потпуно разорила, а то је конвенционални театар.

Трагови таквог стварања, додаје Савин, остали су још у осамдесетим, док се деведесетих појавила једна присилна комерцијализација, па су настајали театри који су могли да опстану само са приходом са благајне. Говорећи о савременим достигнућима, Савин истиче да је огромна грешка аматеризма што покушава да уђе на иста врата и да се понаша као што се понашају позоришници у професионалном послу.

- Недостаје им ауторских пројеката који не могу да се раде у професионалном позоришту. У том случају, аматеризам би изградио један аутентични стил и није важно да ли би то било политичко, забављачко или истраживачко позориште. Сасвим је свеједно. Важно је да буде битно различито од професионалног театра.

Фото Н. Скендерија

Како запажа наш угледни редитељ, данас се улази у један шаблон имитације професионалног позоришта:

- Многи наши значајни редитељи оставили су озбиљног трага у аматеризму, али захваљујући томе што су тамо радили нешто сасвим различито од онога што су могли да раде у професионалном театру. Било је то време експеримената и истраживања, на плану и садржаја и форме. Волео сам да гледам аматерске представе које су биле оригиналне и сасвим другачије.

На констатацију да аматерско позориште у овим временима не пати од одсуства храбрости колико понекад од безидејности (као, уосталом, и професионални театар), наш саговорник каже:

- Позориште, као и друге врсте уметности, има своје пробоје и мене у складу са духом времена. Ја стално помињем како једва чекам да наше позориште изађе из фазе постдрамског театра и да се врати ономе што је далеко конзервативније, Аристотелу и класичним вредностима у позоришту. А, наравно, да притом не изгуби ни оригиналност, ни уметничку вредност, ни провокативност. Без свега тога оно не може опстати, уопште.

Фото Радио Требиње

Када је реч о стању у савременом професионалном и аматерском позоришту, црногорски редитељ Горан Булајић истиче да ту нема много дилеме:

- Позориште апсолутно доживљавам као комуникативни тоталитет између глумца и гледаоца. Никад нисам гледао представу у том формално-организационом смислу, јесу ли је направили аматери или професионалци. Битно је да то функционише, да изазива емоцију, катарзу. Онда је то позориште. У модерној историји театра сви велики покрети су настали из аматерског ентузијазма. Да не набрајамо велике ауторе који су предано радили на свом знаку и естетици. Наравно, професионално позориште је потребно у оном класичном смислу, али нове идеје су често долазиле од људи који нису егзистенцијално везани за њега разним програмима и политичким варијантама, већ је то извирало из чисто сазнајних,семантичких побуда. Из неке непатворене идеје да се каже нешто другачије, направи ново и нешто помери у позоришту.

Булајић додаје да су мали кораци, у ствари, огромни. Много тога, нисмо ни свесни да понављамо кроз цивилизацијско трајање, па је утолико сваки стварни помак још драгоценији:

- Позориште је старо скоро три хиљаде година, а ми смо често у илузији да смо иноватори. Много ствари је већ виђено и ти мали кораци су, заиста, веома битни.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације